<br />
<b>Notice</b>:  Позвани метода конструктора за WP_Widget је <strong>застарела</strong> почев од издања 4.3.0! Уместо тога користите <pre>__construct()</pre>. in <b>/var/www/vhosts/sdkultura.rs/arhiva.sdkultura.rs/public_html/wp-includes/functions.php</b> on line <b>3624</b><br />
BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Центар за културу Смедерево - ECPv4.1.1.1//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Центар за културу Смедерево
X-ORIGINAL-URL:https://arhiva.sdkultura.rs
X-WR-CALDESC:Events for Центар за културу Смедерево
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=Europe/Belgrade:20190421T200000
DTEND;TZID=Europe/Belgrade:20190421T214000
DTSTAMP:20260525T084436
CREATED:20190326T135159
LAST-MODIFIED:20190329T084715
UID:15168-1555876800-1555882800@arhiva.sdkultura.rs
SUMMARY:ШУПЉИ КАМЕН
DESCRIPTION:36. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „НУШИЋЕВИ ДАНИ“\nСмедерево 15-23. април\n\nФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ\n\nНедеља\, 21. април\nВелика дворана\, 20.00\nУ.К.Вук Караџић\, Београд\nНиколај Кољада\nШУПЉИ КАМЕН\nРежија: Татјана Мандић Ригонат\n\nЦена карте: 600 динара\n\nУлоге:\nГалина Сергејевна: Бранка Петрић\nЛариса Сергејевна: Љиљана Стјепановић\nВера Сергејевна: Рада Ђуричин\nИгор Петрович: Милан Лане Гутовић\nНаталија: Катарина Марковић\n\nРЕЧ РЕДИТЕЉА\nМузика свира тако весело\, ведро\, и човеку се тако живи! О боже мој! Проћи ће време\, и\nми ћемо отићи заувек\, бићемо заборављени\, биће заборављена наша лица\, гласови… О\nмиле сестре\, живот наш још није завршен. Живећемо! Музика свира тако весело\, тако\nрадосно и\, чини се\, још само мало и ми ћемо сазнати зашто ми живимо\, зашто патимо…\nКад бисмо знали\, кад бисмо знали!\nЧехов\, драма Три сестре (1901.)\nВише од века после Чехова\, Николај Кољада пише разгранату\, бујну комедију Шупљи\nкамен у којој се\, на једном од њених нивоа\, поиграва са мотивима и ликовима из\nЧеховљеве драме Три сестре. Само за разлику од ликова Олге\, Ирине\, Маше\, које су\nмладе\, у Кољадином делу сви ликови\, осим Наталије\, су у трећем добу. У пензији су.\nГалина Сергејевна и Вера Сергејевна\, су бивше наставнице књижевности и матерњег\nјезика\, Лариса Сергејевна је бивша наставница физике а Игор Петрович је бивши\nвиолиниста у Опери. За свет рада\, они су сви бивши\, сувишни\, непотребни\, отписани и\nневидљиви. Али за чудо живота\, за Ерос могућег и Ерос немогућег они су и даље\nнеиспевана песма\, неиспричана прича. О животу жена и мушкараца\, којима се\, поетско\nмедицински\, тепа да су у трећем добу\, (колико доба живот уопште има?) мало се зна. О\nчему мисле\, шта осећају\, чему се надају ? Доносе ли године неку вишу мудрост?\nИзоштравају ли године наше карактере? Или са годинама све гасне? Шта су године\nуопште у нашим животима? Шта реч старост означава? Шта је младост? Шта душу чини\nживом а шта је убија? Каква је улога маште\, поезије\, света чудесног\, у нашим животима?\nМоже ли се живети пуним животом и у пензији? Шта је пуноћа живота а шта празнина?\n\nСва та питања круже по неочекиваним путањама и кристалишу се у метафоричној причи\nо Шупљем камену.\nУ природи постоји феномен познат под називима Михољско лето\, Бабље лето\, Старе\nжене\, Лето светог Мартина\, Сиротињско лето. Календарски је јесен а сунце сија као да је\nлето младо.\nЗа мене је Кољадин Шупљи камен драма чежње\, непролазне чежње за чудесним које се\nкрије у љубави\, у потреби да волимо и будемо вољени.\n\nТатјана Мандић Ригонат\nИЗВОД ИЗ МЕДИЈА\nКод нас у Русији\, каже се да заправо и постоји такав камен. У шуми близу Јекатеринбурга\,\nзаиста постоји огромна стена и у њој рупа. Један мој стари познаник сместио ме је тако у\nсвоја кола и повезао да је видим. Дуго\, дуго смо путовали тајгом\, и када смо дошли до\nстене\, мој пријатељ ми је рекао: „Погледај како је то лепо.” Замолио ме је да га када умре\nсахраним поред те стене јер је често долазио да поред ње посматра природу и ужива у\nспокоју мира и тишине. Пре две године је тај мој пријатељ умро и\, наравно\, нису га\nсахранили на том месту\, већ на гробљу. Његову љубав према животу сам хтео да пренесем\nу ову драму. То је лепа метафора пробијеног или шупљег срца.\n(…) Једна пријатељица од неких 70 година ми је рекла: „Ма\, шта је са тобом? У нашим\nгодинама љубав је још јача\, интензивнија\, интересантнија\, него у младим годинама.” И то\nје заиста лепо. Ако човек сачува ту способност да воли\, он живи и има жељу за животом\, а\nако је равнодушан одлази брзо са овога света.\n(...) Из Србије ћу у Јекатеринбург понети радост\, јер то је оно што ми је поклонила\nпредстава „Шупљи камен”\, малу ватру која гори у мом срцу. Записао сам после представе\nна свом фејсбук профилу: „Хвала Србији јер ми враћа веру у позориште”\, пошто тако\nмного представа гледамо и престајемо у извесном тренутку да верујемо да позориште\nможе да донесе радост. А овде се радост заиста десила.\nНиколај Кољада за Политику\nПред редитељем је увек питање којим путем кренути. Кољадини ликови имају 60\, 65\nгодина\, код мене је то померено навише. Јер\, желела сам додатно да појачам дилему\,\nоднос младост-старост. Што је једно од кључних питања којим се Кољада тако духовито\nбави. Хтела сам да позоришно о томе говоримо кроз људе који имају богато животно\nискуство и живе пуним плућима. То је темељ.\n(...) Живимо у време терора младости. Сви желе да буду физички млади\, а изгубило се\nсуштинско питање шта младост заправо јесте. Како то каже Маркес\, чије смо делове из\n“Опроштајног писма” узели за позоришни програм; колико људи греше када мисле да\nпрестају да се заљубљују када остаре\, а не знају да су остарили када престану да се\nзаљубљују. Дакле; шта је треће доба\, колико доба живот има\, и оно што ме посебно\nинспирисало и занимало је да разбијам стереотипе о том трећем добу.\n(...) Говори се на једном месту о томе зашто је и како камен шупаљ\, па се каже да личи на\nчовека кога су тукли\, тукли\, тукли\, па му се уместо срца створила рупа која боли\, боли\,\n\nболи... Битно питање у овој представи јесте управо питање смисла\, размишљање о боли\nкао саставном делу животи и о томе да ли је бол само бол или носи и неку врсту лепоте...\nОвај комад наставља тамо где је Чехов стао са “Три сестре”.\nТатјана Мандић Ригонат за Блиц\nКРИТИКА\nТри времешне &quot;сестре&quot; (мотив који нас овлашно подсећа на констелацију у комаду Моја\nти Олге Димитријевић) осетљива су\, рањива бића\, која можда и нису дала тзв. друштву\nнешто особито велико – може ли и мора ли то свако? – и можда нису биле најбољи\nпедагози и жене и мајке\, али су од живота\, како год окренеш\, добиле још много мање\, што\nих неће поколебати да пожеле још нешто\, да га оџиве до краја\, не пуштајући љубав\, веру и\nнаду да умру пре њих. Разведени Игор Павлович ту је фигура и симбол још-једне-прилике\,\nдоказ да се\, како каже Галина &quot;и даље уме волети&quot;\, па како буде. Можда је све то илузија\,\nможда је и сам Павлович тек ситни махер којег је Наталија платила да држи матору\nлудачу на оку\, можда се не треба заносити било каквим надама\, можда у околини места не\nпостоји тај мудри\, лековити шупљи камен који испуњава жеље\, али шта је живот без вере\nу њега? Само да полегамо и помремо\, ништа друго... Кољадин је комад поетичан\, али\nискричав\, ни у једном тренутку целомудрен\, доследно сочан\, заигран\, нимало\n&quot;елитистички&quot; на онај јалов одликашки начин\, а опет дубоко ослоњен на велику руску\nдрамску и литерарну традицију – с којом је у живом &quot;дијалектичком&quot; односу – и кроз њега\nпромичу живи\, бескрајно несавршени људи\, они с којима ће се публика лако\, радо и\nразгаљено идентификовати.\nТеофил Панчић\nВреме\n\nОригинално умеће редитељке огледа се у симболично артифицијелном окружењу (небо\,\nпластична трава\, вештачке јабуке...)\, изврсној глумачкој подели и специфично\nдисонантној музици Ирене Драговић. Све је спонтано\, животно и увлачи гледаоца у\nемпатију за игру\, у којој\, једноставно\, љубав побеђује.\nБранка Петрић је\, са импресивном концентрацијом\, своју Галину представила као\nдевојчицу у телу времешне даме. Сјај њене појаве није згаснуо до самог краја\, па ни њено\nразочарање није било болно. Као што Галина неће да одрасте\, тако Вера не жели да се\nодрекне илузија својих снова\, сирова реалност је растужује\, и она мора да плаче. Рада\nЂуричин је поетску душу мрзитељке деце одиграла на самој ивици неуротичности и\nтананости\, духовито и прецизно. Љиљана Стјепановић\, као неки &quot;Кашчеј Бесмртни&quot;\, до\nколена у реалности\, најпре груба\, а онда\, потпуно трансформисана\, мека као свила (што\nовој глумици изврсно успева)\, дала је\, својом игром\, и самом Игору прилику да према\nсвакој од њих буде другачији. Тако је Лане Гутовић све те валере оџивео на сцени лирски\,\nспретно\, жонглерски\, на начин који одавно није виђен у комичком театру. Катарина\nМарковић\, преморена млада снаха Наталија\, дала је корону овој причи констатацијом да\nони живе боље од ње. Млада глумица је одабрала одличан тон да буде једина разумна у\nсвету &quot;мудријих&quot;.\n\nНиколај Кољада\, писац дубоких\, сурових\, транзицијских комада (&quot;Мурлин Мурло&quot;\,\n&quot;Кокошка&quot;...)\, у &quot;Шупљем камену&quot; је трагику обукао у смех. Савршено\, као увек.\nДрагана Бошковић\nВечерње новости\n\n
URL:https://arhiva.sdkultura.rs/index.php/event/suplji-kamen/
CATEGORIES:Позоришни програм
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://arhiva.sdkultura.rs/wp-content/uploads/2019/03/Šuplji-kamen-fb-cover.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR