МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ

Велика дворана у 20.00 сати

33. Позоришни фестивал „Нушићеви дани“ Смедерево

НУШИЋ ЈЕ САМ ЖИВОТ

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

 

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Горан Марковић

Рeжиja: Mилан Караџић

 

Драматург: Милена Деполо

Композитор: Ирена Поповић

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Драгица Лаушевић

Кореограф: Небојша Громилић

Улоге:

Директорка: Милица Михајловић

Мирослав: Урош Јовчић

Богдан, заменик директора: Небојша Илић

Гоца, наставница енглеског језика: Борка Томовић

Ђорђе, наставник српског језика: Немања Оливерић

Дуња, наставница математике: Боба Латиновић

Христина, наставница биологије: Александра Томић / Андријана Оливерић

Сава, наставник ото-а: Андрија Милошевић

Шиља, наставник физичког: Александар  Радојичић

Ћира, наставник уметности: Зоран Цвијановић

Сервирка I: Јелена Тркуља

Сервирка II: Катарина Марковић

Столе, домар: Милош Самолов

Вуксан, шеф рачуноводства: Ненад Ненадовић

Боса, дактилографкиња: Aња Мит

Коле: Владан Дујовић

Милојe: Милорад Мандић

Кева, спремачица у школи: Нада Секулић

Кевин син: Милош Влалукин

Кевина снаха: Бојана Ординачев

Школски бенд и хор: Константинос Патос, Марко Кизић, Милан Васиљевић, Милош Кланшчек, Никола Ристић, Огњен Мићовић, Огњен Орешковић, Павле Ерић, Павле Павићевић, Алекса Божић, Андреас Руковски, Борис Падорев, Лазар Петровић, Лука Мијатовић, Урош Најкић, Михајло Гајић, Вељко Кнежевић, Ана Танасковић, Анастасиа Биговић, Анђела Хајдук Вељковић, Исидора Милић, Јана Мартинов, Јелена Благојевић, Лола Брчин, Миа Павловић, Мина Ненадовић, Софија Драгој, Тамара Ременски, Теодора Вујновић, Јелена Косара, Катарина Чупић, Миа Ђурић, Снежана Новчић, Сташа Агатуновић, Тамара Томашевић, Лара Полак.

Организатор: Тамара Милосављевић

Инспицијент: Михаило Тодоровић

Суфлер: Слободан Поповић

Премијера: 2. април 2015.

Време трајања: 90 минута

Трејлер: 

О ПРЕДСТАВИ

Од филма до представе

Први импулс да радимо „Мајсторе“ у Позоришту Бошко Буха дала нам је огромна љубав према филму Горана Марковића. После смо ту исту љубав открили и код свих чланова поделе. Многима је то омиљени филм и знају га напамет, што је прилично олакшало посао око учења текста. Љубав, одлично полазиште, обећава уживање у раду. Ипак, она није остала једини разлог из ког смо одлучили да испричамо „Мајсторе“ позоришним језиком.

На прво читање, овај комад је комедија. Велика ансамбл комедија, са фином иронијом и специфичним смислом за хумор Горана Марковића. Због тога га волимо сви, и публика и ми.

Онда долази друго читање, после кога се осети сета. Животи наших „малих“ јунака, недостојних драмске радње, а тако великих и важних у сопственим очима, нису више толико смешни када схватимо да смо то и и ми сами. Ко сме да каже да се никада није занео сопственим значајем толико да је заборавио зашто је заправо ту?

Временска дистанца дала је комаду још једну димензију. На треће читање, када се сетимо да је од филма до данас прошло више од тридесет година, осети се страх. Страх што се ама баш ништа није променило, нити има изгледа да ће. Страх када схватимо да су ученици школе из наше представе рођени крајем шездесетих година двадесетог века, исто када су рођени и они који данас воде нашу земљу и одлучују о нашим животима. Зато је у нашој представи веома важна улога деце, ђака који као папагаји понављају све „бисере мудрости“ које су чули од својих наставника и који на крају остају жртве њиховог незадовољства и промашености.

Све се то крије иза приче о испраћају једне теткице у пензију.

ИЗВОД ИЗ ШТАМПЕ:

  Драмски текст Горана Марковића, по сценарију за његов истоимени популарни филм, режирао је Милан Караџић. Прича остаје иста, смештена у једну београдску основну школу крајем 1970-их. У школу долази млади, амбициозни инспектор да истражи наводе о сексуалном злостављању професорке енглеског, за шта је оптужен заменик директорке школе.

У исто време теку припреме за испраћај у пензију теткице Кеве.

Кроз та два догађаја упознаје се лице и наличје школског система, али и система уопште. Позоришна адаптација померила је представу у жанр мјузикла или комада са певањем, који доноси неопходну стилизацију и одмак од филмског оригинала.

(…)

Оригинални текст писан је у доба социјализма, са терминима другови и другарице, али суштина делује актуелно. Као да време стоји, односи у друштву, а поготово у школству нису се много променили.

Горан Марковић (Блиц)