03. ТЕАТАР У ТВРЂАВИ 2016.

Позоришни фестивал

03 ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

6-11. јул 2016.

Добро дошли у позориште!

Реч председника Организационог одбора фестивала „Театар у тврђави“

Ове године Фестивал „Театар у тврђави“ биће у знаку великих писаца.

Вилијам Шекспир, као један од највећих симбола на застави британске империје, велики песник, раскошни драматург који је као ретко ко надахнуто писао о љубави, о добром човеку и о злом човеку. Њега ћемо представити комадом „Јулије Цезар“. Један Немац, Бертолт Брехт, инспиратор револуције у модерном позоришту, расан писац, врхунски редитељ, зачетник свега што се данас у Европи зове модерним позориштем. Није неважно рећи да је био антинациста и са Томасом Маном, један од првих емиграната који су напустили захуктали Трећи рајх. Бранко Ћопић, љубав, сећање, рат, детињство, начитанији и најпревођенији писац код нас. Ако је један од задатака литературе да човека учини бољим, да објасни како живот није казна него привилегија, није било бољег пера од његовог. Да подсетимо, партизан, антифашиста, епикурејац и човек који је сам одлучио колико ће трајати његов живот. Добрица Ћосић, писац који нас је успаване пробудио романом „Време смрти“ и подсетио на страдање и јунаштво наших блиских предака, које смо, чини се, после сто година заборавили и можда због тог заборава данас и страдамо. Брана Црнчевић, светла тачка побуне, један од првих међу писцима који је говорио похвално о свом оцу, својој мајци и о језику којим пише… Забрањиван од власти као и Бранко Ћопић, као и Александар Поповић, као Брехт, враћа се после далеке 1965. са текстом „Кафаница, судница, лудница“ тамо где му је и место, пред публику. Мајкл Фрејн, у сваком од нас црне дане смењују бели дани, па опет црни а да не би било увек тако нема боље медицине од позоришта. Комад Мајкла Фрејна „Иза кулиса“ има моћ да разгрне нашу таму, да нам измами смех до суза и пошаље кућама у удобан сан.

Зато, Добро дошли у позориште.

Радослав Павловић,

писац и саветник председника Републике

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

Среда, 6. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин

ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕК

епизода 2

Сценарио: Бертолт Брехт

Превод: Слободан Глумац

Режија: Анђелка Николић

Сцена и костим: Борис Чакширан

Музика: Драшко Аџић

Музичка сарадница: Марта Ронто

Сценски говор: Милица Јанкетић

Улоге:

Гали Геј, лучки радник, Ирац: Иван Ђорђевић

Жена Галија Геја: Наташа Илин

Леокадија Бегбик, звана Џингис Кан: Јелена Шнеблић Живковић

Митраљески вод Британске армије у Индији:

Урија Шели: Даниел Ковачевић

Џеси Маони: Стефан Јуанин

Поли Бејкер: Дејан Карлечик

Лице без исправа које постаје Гали Геј: Љубиша Милишић

Наредник Ферчајлд, цивил: Јован Торачки

Продавачице рибе: Сања Радишић, Снежана Ковачев Челар

Избеглице из провинције Сиким: Сања Радишић, Снежана Ковачев Челар

Војници Британске армије: Мирко Пантелић, Звонко Гојковић, Миљан Вуковић

Британска краљица: Весна Варићак

Глас маркетинга Народног позоришта „Тоша Јовановић“: Наташа Луковић

Инспицијент: Јелена Ристић

Суфлер: Ивана Титин

Сценска техника

Шеф сцене: Срђан Векецки

Декоратери: Синиша Марков, Мирослав Лекић, Милан Марић, Давор Ристић

Реквизита: Александар Дошен

Светло: Александар Брустул и Томислав Стоиљковић

Тон: Душан Истрат и Александар Ћук

Гардероба: Верона Секач и Цвија Ђуричин

Шминка: Драгиња Пушкарић

Кројачки радови: Аранка Алексић

Столарски радови: Горан Јаначковић

Браварски радови: Дамир Ристић

Фарбарски радови: Мирољуб Милић

Под руководством Вилмоша Кашлика

Директорка Позоришта: Ивана Кукољ Соларов

Уметничка саветница Позоришта: Анђелка Николић

Организаторка Драмске сцене: Вера Ђековић

Уредник: Иван Трифуњагић

Маркетинг: Бошко Ђелиловић и Маријана Вујчин

Графички дизајн: Урош Степанов

У серији се, уз ауторску музику Драшка Аџића, користе и цитирају британске патриотске и друге песме „Rule Britannia“, „It´s a Long Way To Tipperary“ и „Dirty Old Town“, као и традиционална тибетанска музика.

Серијал је урађен уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Зрењанина

Трајање: Сат и 30 минута

Писац

Бертолт Брехт (1898-1956) је био најзначајнији немачки писац драма и позоришни теоретичар 20. века, песник и прозни писац. Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача епског театра

Створио је утицајну теорију позоришта Епски театар, по којој представа не треба да наведе гледаоца да се емотивно идентификује са актерима радње, већ да у њему изазове рационално преиспитивање и критику онога што види на сцени. Веровао је да катарза емоција оставља публику самозадовољном. Уместо тога, желео је да публика искористи своју критичку моћ да препозна зло у друштву и да га промени.

Да би ово постигао, Брехт је користио технике које подсећају гледаоце да је представа слика реалности, а не сама реалност. То је он звао „ефекат дистанцирања“. Поступци које је користио су: директно обраћање глумаца публици, излагање текста у трећем лицу или у прошлости, гласно декламовање, необични светлосни ефекти, коришћење сонгова.

„Исторификација“ је још једна од његових техника. Наиме, његове драме се често баве историјским личностима или догађајима. Сматрао је да ће публика тако моћи да одржи критичку дистанцу према догађајима и да ће препознати паралеле са социјалним проблемима у савременом свету.

Аутор је бројних позоришних комада међу којима су „Бубњеви у ноћи“, „Човек је човек“, „Опера за три гроша“, „Мајка храброст и њена деца“, „Добри човек из Сечуана“, „Живот Галилеја“, „Кавкаски круг кредом“.

У Брехтове песничке књиге спадају „Аугзбуршки сонети”, „Ноћни логор“, „Поеме из револуције“, „Штефинска збирка“, „Песме из егзила“… Прозна дела су му „Аугзбуршки круг кредом“, „Разговори избеглица“, „Послови господина Јулија Цезара“, „Рањени Сократ”, „Просјачки роман“, „Календарске приче“.

Редитељ

Анђелка Николић (1977, Смедеревска Паланка) је дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Славенка Салетовића и Љубомира Драшкића, и француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Режирала је представе: „Сам себи жена“ Дага Рајта (Галерија Прогрес, Београд), „Преварени“ по Јовану Стерији Поповићу (Народно позориште Вршац, Сцена на румунском језику), „Вучјак“ Мирослава Крлеже и „Женидба“ Н. В. Гогоља (Народно позориште Кикинда) и „Сутон“ Ива Војновића (Битеф театар). Режирала је више радио драма на Радио Београду, по текстовима Владимира Симића, Ива Војновића и Данила Киша.

У Југословенском драмском позоришту режирала је драму Жан-Лика Лагарса „Правила понашања у модерном друштву“.

За представу „Вучјак“ награђена је на Фестивалу класике у Вршцу, наградама за најбољу режију и најбољу представу у целини.

Преводи са француског и енглеског језика.

Члан је уметничке групе „Хоп.ла!“. Уметничка је саветница Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин.

О представи

Комад се бави судбином једног човека у његовом микро свету у коме су смештени основни чиниоци његове егзистенције, али и тиме како то мало тело и његова породица функционишу у великом систему, у међузависности. Пробали смо све да ставимо у известан однос, онако како је Брехт написао и у том смислу смо верни тексту. Занимљиво и тужно је што је данашње време по особеностима политичког система и вредностима доста блиско времену када је текст настао, то је 1926. година. Брехт се у радовима доста бавио капитализмом и фашизмом, везом између та два појма. Данас је на жалост поново актуелан.

У Брехтовој реченици – „Зна ли се против кога ратујемо, ако нам треба памук онда против Тибета, ако нам треба вуна против Памира“, срочен је Брехтов однос према историји, према политици, та рационализација страшне идеје ратовања. Брехт као узрок свих ратова види економске разлоге што је тачно и у данашњем тренутку. Док сада причамо не знамо колико се ратова у овом тренутку води. Јако је сложено разумети ко против кога ратује, у име чега, али у суштини иза свега стоји производња неких добара и нечија зарада. Потврђује се теза да је човек као појединац немоћан, а да је маса та која прави моћ. То јесте иронично, цинично, али се потврђује у животу.

Анђелка Николић

Реч критике

(…) Како је парцелисање поднела структурална целовитост драме? Доста добро, можда највише због тога што епско позориште које Брехт заговара ни не почива на фабуларној и драматуршкој уланчаности и минуциозности. Када је у питања сегмент унутрашње темпоралности и континуитет каузалности, ствар стоји мало другачије, јер су носиоци драме, идеје и епохе, глумци, у другој „епизоди“ помало и повремено морали да изнова започињу лик, мисао и став, који заступају, по Брехту, режији и сопственом хабитусу. Ипак, они су успели у томе, захваљујући таленту и ентузијазму. Чак им је и редитељка, која је их је претходно довела у искушење, у томе помогла. И трећа упитаност коју намеће зрењанински „ пројекат Брехт“ – да ли је померено тежиште драме изазвало извесну жанровску метастабилност, има два могућа одговора: за познаваце Брехтове поетике и идеологије одговор је – јесте, јер укупан стил другог дела ове драме инклинира ка опорој комедији, што није само по себи мана. Јер је и друга епизода дела „Човек је човек“ као посебан позоришни ентитет успела.

Чак је, овако организована Брехтова драма, можда ефектније поцртала једну од битних значајки овог немачког класика – у другој „епизоди“ јасније се види и доживљава његова теза да су, увек и на сваком месту, па и на Тибету, праве жртве империјалних и осталих милитаристичких „егзибиција“ такозвани мали људи, које сила и моћ тлаче или злоупотребљавају. Наравно, велики драматичар зна, и приказује и показује, да је за праву манипулацију добродошао и кварљив људски материјал. Та димензија ове драме се јасно, симболички, и у детаљу, види у другом драмском фрагменту…

Зоран Славић, књижевник и публициста

Позориште

Позоришни живот града Зрењанина, некада познатог под именом Бечкерек, односно Петровград, везан је за развој ове уметности код Срба. Захваљујући школама и учитељима ентузијастама, школованим у Европи, почињу да се изводе представе с верском и историјском садржином у којима су играли ученици. Зрењанин је био један од градова у којем је представе изводио учитељ Марко Јелисејић, претеча српског позоришта. Претпоставља се да је захваљујући деловању ове трупе, а почетком 19. века и гостовању путујућих позоришних дружина из Аустрије и Мађарске, те добром економском стању града, настала идеја да се већ 30-их година 19. века изгради и позоришна зграда у Зрењанину.

Данашње, професионално, Народно позориште „Тоша Јовановић“ настало је 1946. године, и у оквиру њега делују две сцене – Драмска и Луткарска. Представе се и даље играју на српском и мађарском језику. У просторијама позоришта делује и мађарско аматерско позориште „Мадач“. Постоји активна сарадња са свим драмским и луткарским ансамблима у земљи, али и са театрима у Мађарској, Румунији, Бугарској, Хрватској, Босни и Херцеговини и Албанији.

У ансамблу Народног позоришта „Тоша Јовановић“ играју високообразовани глумци са театарских школа из Београда, Новог Сада и Бања Луке.

Драмска и Луткарска сцена до сада су учествовале на свим позоришним фестивалима у нашој земљи, освајајући значајна признања, а последњих година су гостовале и на фестивалима у Босни и Херцеговини, Мађарској, Албанији и Бугарској.

У зрењанинском театру седам година за редом одржан је Фестивал професионалних позоришта Војводине (иначе најстарији позоришни фестивал у земљи), периодично се одржава и Фестивал професионалних луткарских позоришта Србије. Поред тога, традиционално се сваке године обележава Дан Народног позоришта „Тоша Јовановић“- 15. октобар – односно Светски дан позоришта – 27. март.

Народно позориште „Тоша Јовановић“ је основао град Зрењанин.

www.tosajovanovic.org.rs

ПОРОДИЧНИ ДАН

Четвртак, 7. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Бранко Ћопић

МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ

Режија: Марко Манојловић

Драматизација: Милица Константиновић

Драматург: Милена Деполо

Костим: Лана Цвијановић

Сценографија: Весна Поповић

Композитор: Владимир Пејковић

Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић

Улоге:

Бранко Ћопић (старији): Зоран Цвијановић

Јово Скандал: Александар Ђурица

Префект: Андреј Шепетковски

Зора Кутић: Ива Стефановић

Бранко Ћопић (Млађи): Иван Заблаћански

Дуле Дабић: Марко Грабеж

Хамид Рус: Михајло Јовановић

Крсто Бува: Ђорђе Стојковић

Станко Мандић: Никола Ранђеловић

Ранко Мандић: Александар Ристоски

Смрдоња: Матија Живковић

Баја Бајазит: Михаило Глишовић

Сав тај простор: Срђан Ивановић

Инспицијент: Ана Бата

Суфлер: Миљан Миљановић

Препоручени узраст: од 8 година

Трајање: Сат и 20 минута

Писац

Бранко Ћопић (1915-1984) је био српски и југословенски књижевник. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Почетком 1950-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици.

Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме – приповетке и новеле.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Најпознатија дела Бранка Ћопића су романи: „Пролом”, „Глуви барут“, „Орлови рано лете“, „Магареће године“; приповетке: „Башта сљезове броје“, „Под Грмечом“, „Планинци“, „Борци и бјегунци“; песме: „Мала моја из Босанске Крупе“, „Марија на пркосима“, „Растанак“, „Болесник на три спрата“, „Пред јежевом кућицом“.

Редитељ

Марко Манојловић (1982, Београд). Студирао је Позоришну режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Славенка Салетовића.

Своју дебитантску представу „Смрт“, по тексту Вудија Алена, режирао је 2005. године, на сцени Студио Југословенског драмског позоришта. Уследиле су представе „Клопка“ (Народно позориште Сомбор), „Три Прасета“ (Позориште „Бошко Буха“ Београд), „Покондирена тиква“ (Народно позориште Кикинда и Београдско драмско позориште), „Без маске“ (Атеље 212 Београд), „У Едену на истоку“ (Белеф, 2007), „Ноћ убица” (Југословенско драмско позориште), „Елинг“ (Београдско драмско позориште), „Лажљивци“ (Градско позориште у Подгорици), „Лепет мојих плућних крила“ (Народно позориште Сомбор), „Небески одред“ (Југословенско драмско позориште), „Свирај то поново Сем“ (Београдско драмско позориште), „Призори егзекуције“ (Народно позориште у Београду), „Миљаковац, то јест Нови Зеланд“ (Мало позориште Душко Радовић), „Все застоњ! Все застоњ!“ (Местно гледалишче љубљанско), „Дневна заповест“ (Београдско драмско позориште), „Крунска 54“ (Представа у стану, самостална продукција), „Само нека буде лепо“ (Југословенско драмско позориште), „Мала радња хорора“ (Народно позориште Суботица), „Ај Кармела“ (Атеље 212 и Гледалишче Копер), „Поштована децо (Мало позориште „Душко Радовић“ Београд) и „Кућа број 8“ (Представа у кући, самостална продукција).

Коаутор је сценарија за филм „Јебо сад хиљаду динара“.

Учесник је бројних фестивала у земљи и иностранству.

Добитник је годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ за 2011. годину.

О представи

„Магареће године“ – прича о пријатељству и вери у једнакост, обојена невиним, младалачким шармом – инсипирисала нас је да се вратимо и њеном творцу, Бранку Ћопићу, једном од највећих дечјих писаца са наших простора. Бранко Ћопић вешто, једноставним и истовремено очаравајућим језиком, описује јунаке једне мале, интерне револуције, још несвикле на друштвена правила, бескрајно искрене и мотивисане само жељом за правдом, преиспитујући тако и властите идеје и уверења. У представи позоришта „Бошко Буха“, Бранко Ћопић је и писац и лик, он је и глумац и дело и једно лепо сећање, саткано од чежњи и смеха старог човека са душом дечака. У сусрету са својим детињством Бранко нам преноси властита искуства, пружајући нам могућност да се, уз дозу носталгије, присетимо вечитих истина о сазревању, првим љубавима и толеранцији.

Милица Константиновић

Велики изазов за мене представља режирање романа „Магареће године“. Наравно, због популарности наслова, осећања целе једне генерације, одговорности према писцу. Али, више зато што тај роман чисто и једноставно говори о заједничкој борби младих људи против неправде која резултира победом. Готово да не може да се поверује из данашње перспективе, условљене познавањем историје народа ових простора. А опет, Бранко Ћопић, те 1960-те, и сам разочаран у власт за коју се пар година уназад борио, пише о тој борби, не као о некој великој муци и страдалништву, него као о нечему што се дешава уз пуно хумора и радости. Дакле, он пише о младим људима пуним поноса, испуњеним љубављу једних за друге и храброшћу да се супротставе неправди, при том не сматрајући себе херојима, него шалећи се успут.

Да ли постоји неко такав више? После рада на овом роману ја верујем. Волео бих да постанем такав… Надам се да ће после ове представе још неко пожелети… Било би добро. Због наше будућности.

Марко Манојловић

Позориште

Прича о Позоришту „Бошко Буха“, као и многе позоришне приче, почиње од Бранислава Нушића. По његовој замисли је, 1937. године настало „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода“. Прва Родина премијера, заказана за 19. јануар 1938. је отказана, јер је тог дана умро Бранислав Нушић. Премијера је одржана 23. јануара, а Позориште је, под руководством пишчеве ћерке Гите Предић Нушић и брачног пара Вукадиновић, пуном паром радило до 1941.

По ослобођењу Београда 1945. оснивачи Родиног позоришта наставили су рад под окриљем Пионирског позоришта, које своје представе изводи у другим београдским дворанама. Ипак, оно је исте године затворено под образложењем да „није педагошки да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције и да је боље да се посвете само учењу“. Тако је Београд остао без позоришта за децу пуних пет година.

Тек крајем 1950. Гита Предић-Нушић успела је да добије сагласност о покретању новог дечјег позоришта. Тако је 13. октобра те године основано Позориште „Бошко Буха“, и деци је враћено право на позориште.

Од оснивања до данас, за тачно шездесет пет година, на нашој сцени одиграно је преко двеста педесет наслова, а кроз нашу салу прошло је преко четири и по милиона деце, њихових родитеља и наставника.

Позориште „Бошко Буха“ има две сцене: Сцену за децу и Вечерњу сцену.

Од почетка рада до данас, основно репертоарско опредељење Позоришта „Бошко Буха“ су бајке и класици за децу. Позориште „Бошко Буха“ прво је и једино позориште за децу које је учествовало и које је награђивано на Стеријином позорју, али и на Бијеналу у Венецији.

Позориште „Бошко Буха“ се, осим деци, обраћа и младима који су као циљна група прилично запостављени на културној сцени Београда. Класици попут Шекспира, Бихнера, Брехта, Нушића и Стерије, али и савремени комади за младе били су заступљени на Омладинској сцени, затим сцени Код коња, а данас на Вечерњој сцени.

Позориште које забавља, позориште које узбуђује, позориште које буди, све су то лица позоришта која желе да представе њиховој младој публици.

buha.rs

Петак, 8. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Мајкл Фрејн

ИЗА КУЛИСА

Редитељ: Југ Радивојевић

Драматург: Ивана Димић

Сценограф: Јања Ваљаревић

Костимограф: Адријана Симовић

Сценски покрет: Игор Дамњановић

Избор музике и ефекти: Војин Ристивојевић

Дизајн светла: Срђан Цветковић

Улоге:

Далас Лојд: Александар Радојичић

Попи: Андријана Оливерић

Тим: Ненад Ненадовић

Доти, Клакет: Катарина Марковић

Гари, Роџер: Горан Јевтић

Брук, Вики: Бојана Ординачев

Белинда, Флавија: Јелена Тркуља

Фредерик, Филип, Шеик: Немања Оливерић

Селсдон, Провалник: Милош Влалукин

Организатор: Тамара Милосављевић

Инспицијент: Миљан Миљановић

Суфлер: Слободан Поповић

Трајање: Сат и 30 минута

Писац

Мајкл Фрејн (Лондон, 1933) је енглески драмски писац и романописац. Дипломирао је на Кембриџу 1957. Бави се новинарством, драматургијом и писањем. Најпознатији је као аутор фарсе „Иза кулиса“ и драма „Копенхаген“ и „Демократија“ . Његови романи, као што је роман „Шпијуни“, постигли су успех, како комерцијални, тако и у погледу односа књижевне критике према његовом раду. То га чини једним у неколицини писаца који пишу на енглеском језику, једнако успешних у писању драмских дела и у области прозне фикције. Фрејн се бави и филозофијом. Преводио је бројна дела са руског језика, међу којима су Чеховљева и Толстојева.

Редитељ

Југ Радивојевић (1972, Београд) дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку позоришна и радио режија у класи професора др Светозара Рапајића, представом „Коштана“ Боре Станковића у Југословенском драмском позоришту у Београду. Режирао је 103 представе у више од двадесет позоришта широм региона.

Режије (избор): C. Johnson / B. Andersson / B. Ulvaeus: „Mamma Mia“, Љубљана фестивал и Проспот Радовљица; Ј. П. Стерија: „Лажа и паралажа“ Народно позориште у Београду; М. Новковић: „Камен за под главу“ копродукција Народно позориште у Београду и Позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар; Д. Стојиљковић: „Константин“ копродукција Народно позориште у Београду и Народно позориште Ниш; Б. Станковић: „Коштана“ Југословенско драмско позориште у Београду; С. Сремац „Поп Ћира и поп Спира“ Позориште на Теразијама Београд; М. Брукс / Т. Михен „Продуценти“ Позориште на Теразијама Београд; Б. Нушић „Ожалошћена породица“ Театар Мадленијанум Земун; Л. Н. Толстој / А. Петрас: „Ана Карењина“ Театар Мадленијанум Земун; К. Голдони „Крчмарица Мирандолина“ Позориште „Бошко Буха“ Београд; Ђ. Милосављевић „Инстант сексуално образовање“ Позориште „Бошко Буха“ Београд; К. Голдини „Гостионичарка Мирандолина“ ХНК „Иван пл. Зајц“ Ријека и Град театар Будва; М. Контсантиновић „Сокин и Босина“ Звездара театар Београд; Д. Дуковски „Балкан није мртав“ Предузеће за позоришне послове „ППП“ Љубе Тадића и Радета Шербеџије; Д. Ковачевић „Сабирни центар“ Народно позориште у Приштини; М. Настасијевић „Код вечите славине“ Театар „Јоаким Вујић“ Крагујевац; Б. Нушић „Пут око света“ Крушевачко позориште и Фестивал „Дани комедије“ Јагодина; Н. В. Гогољ „Ревизор“ Народно позориште Републике Српске Бања Лука; В. Шекспир „Бура“ Шабачко позориште; Д. Михаиловић „Протуве пију чај“ Шабачко позориште; Д. Стојиљковић / В. Кецмановић „Каинов ожиљак“ Шабачко позориште; Д. Ковачевић „Свети Георгије убива аждаху“ Позориште „Бора Станковић“ Врање; М. Гавран „Ноћ Богова“ Херцегновско позориште; Ђ. Милосављевић „Инстант сексуално васпитање“ Позориште младих Нови Сад; Ф. Г. Лорка „Крваве свадбе“ Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин; Д. Дуковски „Маму му ко је први почео“ Народно позориште Ниш; Д. Ненадић „Пред новим животом“ Народно позориште „Јован Стерија Поповић“ Вршац; Б. Станковић „Ташана“ Позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар; Молијер „Дон Жуан“; Н. Макијевели „Мандрагола“ Народно позориште Лесковац; И. Бојовић „Петар Пан“ Дечје позориште Републике Српске Бања Лука; Б. Милићевић Коцкица „Миладинова чаробна лампа“ Позориштанце „Пуж“ Београд; М. Ојданић „Девојка цара надмудрила“ Позориште лутака „Пинокио“ Земун.

Бави се и филмском и ТВ режијом.

Југ Радивојевић био је стални редитељ Југословенског драмског позоришта од 2000. до 2004. године. Од школске 2004/2005. ради као доцент на Факултету драмских уметности у Београду на одсеку за глуму.

Награђиван је у земљи и иностранству више од 40 пута најзначајнијим позоришним наградама. Између осталог двоструки је добитник награде за најбољу режију „Ћуран“ на Данима комедије у Јагодини и награде за најбољу режију на фестивалу класике у Вршцу, као и награда на фестивалима „Јоаким Вујић“ и „Јоаким Интер Фест“ у Крагујевцу, „Бориним позоришним данима“ у Врању… Његове представе проглашаване су најбољим на фестивалима у Русији и на Куби, Стеријином позорју у Новом Саду, Данима комедије у Јагодини, „Нушићевим данима“ у Смедереву, Међународном фестивалу за децу у Котору… Добитник је више годишњих награда Позоришта на Теразијама и Позоришта „Бошко Буха“ у Београду, Нушићеве награде за ревитализацију драмске класике на фестивалу „Нушићеви дани“ у Смедереву, Сребрног прстена са ликом Јоакима Вујића и златне значке КПЗ-а.

О представи

Мајкл Фрејн је написао са математичком прецизношћу комедију о једној глумачкој трупи која у првом чину припрема фарсу, у другом чину је на турнеји изводи, само што тада ми гледаоци присуствујемо догађајима отпозади, иза кулиса, да бисмо у трећем чину поново гледали последње извођење фарсе која се пред очима публике распада због унутрашњих сукоба трупе. То је укратко садржај ове комедије о неким убогим глумцима од којих су се поједини прославили у телевизијским сапуницама или рекламама, а неки једва да и знају где се налазе. Да би се, међутим, ова Фрејнова комедија претворила у позоришну представу, она захтева врхунске глумце, високу концентрацију и велики труд, јер се сваки чин у поступцима, као и у причи за нијансу разликује од предходног. Радња драме полако, али незадрживо напредује ка својој кулминацији и захтева велику прецизност од аутора и извођача да би се постигла лакоћа и забавност у којој после треба да уживају гледаоци.

Ивана Димић

„Иза кулиса“ је својеврсна ода позоришту и театарским људима, будући да се ради о представи у представи, која приказује како дешавања на самој сцени, тако и живот глумаца онда када не играју своје позоришне улоге.

Реч је о забавној комедији која је један од најбољих и најигранијих комада светске драматургије.

Водвиљ је, уз мјузикл, најкомплекснији жанр, изузетно захтеван за играти га. Тешко је доћи до тог нивоа једноставности и духовитости, а ми смо то успели у рекордном року. Југ Радивојевић

buha.rs

Субота, 9. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Народно позориште Сомбор, Град Театар Будва и Центар за културу Свилајнац

Вилијам Шекспир

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Адаптација и режија: Кокан Младеновић

Костимографија: Татјана Радишић

Сценографија: Марија Калабић

Музика: Ирена Поповић

Улоге:

Брут: Сергеј Трифуновић

Марко Антоније / Јулије Цезар: Саша Торлаковић

Касије: Бранислав Трифуновић

Октавије / Каска: Марко Марковић

Порција / Калпурнија: Јелена Минић

Инспицијент: Зоран Вучковић

Светло: Милош Смиљић и Дејан Мандић

Тон: Бранко Марић

Видео техничар: Игор Пекановић

Костим: Рената Терзић

Шминка: Радмила Пекез

Реквизита: Данијел Учур

Декор: Бранислав Бирвалски и Миле Ковачевић

Шеф сценске опреме: Немања Вукичевић

Бине мајстор: Дејан Плетикосић

Технички директор: Стипан Петреш

Организатори: Весна Врањеш и Топлица Мандић

Уредник: Тијана Марковиновић

Директор: Михајло Несторовић

Трајање: Сат и 40 минута

Писац

Вилијам Шекспир (1564-1616) најистакнутији је драмски писац епохе ренесансе у Енглеској. Иако је прошло четири века од Шекспирове смрти, време није могло да умањи ни вредност ни актуелност његовог дела. Шекспировом појавом и његовим делом европско позориште је достигло врхунац, своју класику. У Шекспировој стваралачкој личности сједињени су комедиограф и трагичар. Шекспирово драмско дело показује да је овај писац и класик европске драме велики психолог, изванредни познавалац човекове душе и манифестација људског: радости и туге, љубави и мржње, искрености и притворности, благости и немилосрдности, скромности и незаситости.

Позоришту је Шекспир посветио живот: био је члан позоришних дружина, адаптирао је за позориште старије драмске текстове, врло дуго је био глумац, режирао је представе, писао оригиналне драме. Био је угледан песник и драмски писац још за живота, а репутацију која одговора данашњим размерама задобија у 19. веку. Романтичари су истицали његову генијалност, а био је слављен од стране викторијанаца. На његовом гробу стоји натпис: „По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по учености Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има.“

Шекспира изузетно занимају две тематске области: историја и човек. Историји ће се посветити у историјским драмама и римским трагедијама; човеку појединцу посветиће се у комедијама и трагедијама карактера. Теме налази у поемама, старим причама, хроникама, италијанским новелама. Песнички и позоришни таленат, сједињени у једној личности дали су драмска дела врхунског домета и свевремене вредности.

Вилијам Шекспир је аутор трагедија: „Ромео и Јулија“, „Тит Андроник“, „Јулије Цезар“, „Хамлет“, „Отело“, „Краљ Лир“, „Магбет“, „Антоније и Клеопатра“, „Кориолан“, „Тимон Атињанин“…

Од комедија, Шекспиров опус укључује дела: „Сан летње ноћи“, „Млетачки трговац“, „Укроћена горопад“, „Много вике ни око чега“, „Веселе жене виндзорске“, „Богојављенска ноћ“ , „Бура“…

У историјске драме које потписује Шекспир спадају: „Краљ Хенри VI“, „Краљ Ричард III“, „Краљ Ричард II“, „Краљ Џон“, „Краљ Хенри IV“, „Краљ Хенри V“, „Краљ Хенри VIII”.

Шекспир је писао и позеију. Аутор је књиге сонета и поема међу којима су „Венера и Адон“ и „Отмица Лукреције“.

Редитељ

Кокан Младеновић (1970, Ниш) завршио је средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1995. године у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Режије (избор): Шекспир, Буњуел, Милер „Хамлет“, Хармс „Случајеви“, Тирсо де Молина „Севиљски заводник и камени гост“, Бомарше „Фигарова женидба“, Аристофан „Лисистрата, Мир, Правда“, Агота Криштоф „Велика свеска“, Душан Ковачевић „Маратонци трче почасни круг“, „Балкански Шпијун“, „Сабирни центар“, Хенрик Ибзен „Пер Гинт“, Александар Поповић, „Развојни пут Боре Шнајдера“; „Мрешћење шарана“, Шекспир „Богојављенска ноћ“; „Сан летње ноћи“; „Укроћена горопад“, „Ромео и Јулија“, Љубомир Симовић „Путујуће позориште Шопаловић“, Барико „Илијада“, Горан Петровић, К. Младеновић „Опсада цркве Светог Спаса“, Велимир Лукић „Афера недужне Анабеле“, Слободан Селенић „Ружење народа у два дела“, Горан Стефановски „Баханалије“, Михаил Булгаков, К. Младеновић „Мајстор и Маргарита“, Вида Огњеновић, „Како засмејати господара“; „Је ли било кнежеве вечере?“ Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић „Хобит“, Џ. М. Бари, М. Стојановић „Петар Пан“, Енда Волш „Disco pigs“, Фоси, Кандер, Еб, „Чикаго“, Радо, Рагни, Мек Дермот „Коса“, Мадач „Човекова трагедија“, Маја Пелевић „Поморанџина кора“, „Ја или неко други“, „Скочидјевојка“. Голдони, „Слуга двају господара“, К. Младеновић/М.Грубић, „Зона Замфирова“, мјузикл по делу Стевана Сремца, Бомарше, К. Младеновић, Ђармати „Опера ултима“, Есхил „Оковани Прометеј“, Александар Дима „Три мускетара“, Сервантес „Дон Кихот“, Нушић „ДР“, Ларс фон Трир „Догвил“, К.Младеновић/К.Голи „Просјачка опера“, на тему Џона Геја, И. Андрић, К. Младеновић, „На Дрини ћуприја“…

Са успехом је режирао у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Био је уметнички директор позоришта „Дадов“ , стални редитељ и уметнички директор Народног позоришта у Сомбору, директор драме Народног позоришта у Београду и управник позоришта Атеље 212 у Београду.

За свој рад, добио је награду „Бојан Ступица“, као и многе друге значајне награде, међу којима су: три Стеријине награде, награда „Бора Михајловић“, награда Ардалион фестивала у Ужицу, гранд при за режију на Међународном позоришном фестивалу у Будимпешти, четири Златна ћурана на Данима комедије у Јагодини, четири награде Јоаким Вујић, четири награде на Војвођанским сусретима позоришта, три награде на Фестивалу класике у Вршцу…

О представи

Трагедија „Јулије Цезар“ један је од најзначајнијих комада у историји драмске литературе, а њен основни мотив – револуција и политички преврат, који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије, нису, на жалост, изгубили на својој актуелности од времена настанка овог комада, па до данас. Пишући о убиству Јулија Цезара у римском сенату, 44. године п.н.е, Шекспир, у ствари, исписује тужну причу о краху племенитих револуционарних хтења, која се, у судару са личним интересима, властољубивошћу и похлепом самих револуционара, претварају у своју накарадну супротност. Јунаци античког Рима, постају, петнаест векова касније, Шекспирови савременици, уроњени у сплетке и завере елизабетанског двора, али и савременици нашег историјског тренутка у коме је могуће последње деценије наше актуелне историје посматрати кроз призму ликова и односа „Јулија Цезара“.

Хоћемо ли и након ове представе веровати у револуцију, или ћемо схватити да је реч тек о пукој замени друштвених елита? Хоће ли нам постати јасно да једни те исти људи, били они у изобилној позицији власти, или у лагодној позицији опозиције, управљају нашим животима последњих двадесетак година, смењујући се на лествици власти, и идући горе-доле, као на каквом паланачком каруселу. Хоће ли нам изнова продати велике речи, држати запаљиве говоре и нахушкати нас на још једну побуну на чијем ће крају „борба за опште добро“ прерасти у њихову личну корист? Можемо ли да престанемо да верујемо у демократију ако нам се она руга у лице? Можемо ли да трпимо аутократску власт само зато што знамо да ће једног узурпатора заменити други? Можемо ли да пристанемо на друштва у којима живимо, ако знамо да су заснована на лажи? Можемо ли да се боримо против лажи, ако више ни сами не знамо шта је истина?

Кокан Младеновић

„Јулије Цезар“ је трагедија која говори о револуцији и политичком преврату „који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије“ и на жалост, након четири стотине година од свог настанка, овај комад није изгубио на актуелности; јунаци ове трагедије заправо су наши савременици. Последњих двадесет година на власти се смењују једни те исти људи који личну корист стављају испред свега и цео систем вредности је заснован на неистини. Критикујући актуелну власт која занемарује битност образовања и културе у представи се поставља питање – „Шта бисте урадили када би сте увидели да вам се држава креће ка тиранији? Ако би један човек постајао исувише моћан – да ли би сте и шта то урадили да га у томе зауставите?“ – Шта би сте ви урадили?

Тијана Марковиновић

Позориште

Прва представа у згради Позоришта у Сомбору одржана је 25. новембра 1882. године. Здање је саграђено на иницијативу Деоничарског друштва сомборског позоришта, формираног 1879. које су чинили грађани Сомбора. Од тада, Позориште у Сомбору ради континуирано. Стално професионално позориште делује од 1946. године, а 1952. прераста у Народно позориште.

У Сомбору су режирали најистакнутији редитељи своје генерације: Мата Милошевић, Марко Фотез, Јован Путник, Славољуб Стефановић Раваси, Љубомир Драшкић, Дејан Мијач, Паоло Мађели, Вида Огњеновић, Димитрије Јовановић, Стево Жигон, Петар Вечек, Зоран Ратковић, Љубослав Мајера, Јагош Марковић, Душан Петровић, Кокан Младеновић, Горчин Стојановић, Радослав Миленковић, Егон Савин, Љубиша Ристић. На нашој сцени су извођени најзначајнији домаћи и светски позоришни класици, али смо такође пратили нову и авангардну драмску литературу.

Део историје Народног позоришта Сомбор су и два његова управника, Жига Јасеновић и Никола Пеца Петровић који су га сместили у ред најзначајнијих театарских кућа у земљи, чије је границе често прелазило.

У последње скоро две деценије, наше Позориште је било једно од најмобилнијих у нашој земљи. Представе су гостовале у Мађарској, Аустрији, Македонији, Словачкој, Бугарској, на Кипру, у Словенији, Русији, Украјини и Црној Гори и освојиле бројне награде.

Од 1993. године, сезону завршавамо фестивалом Позоришни маратон. Током неколико дана, и ноћи, једна за другом, смењују се представе нашег Позоришта и представе гостујућих позоришта, позоришних група и студената драмских факултета.

Народно позориште Сомбор има две сцене: Велику сцену и Малу сцену – Студио 99.

www.npozoristeso.co.rs

Град театар Будва

По концепцији мултимедијални са програмским блоковима који се прожимају, Град театар спада у велике фестивале. Остварује се у споју уметничког стваралаштва и амбијента и пејзажа карактеристичног за овај крај.

Од првог фестивала до данас програми се одвијају на Цитадели, старој аустријској тврђави и просторима које одреде редитељи продукција и гостујућих представа. Како године пролазе Цитадела постаје симбол позорнице, сцене над морем.

Остале сцене су сви простори где су игране или могу да се играју представе: плаже, порте манастира, лука, трг испред града, црква Санта Марија, парк и темељи ранохришћанске базилике. Придржавајући се концепције утврђене првих година фестивала, развијајући у њој оно најбитније сопствену продукцију, Град театар је постао посебан продукциони центар Југославије где настају значајни позоришни пројекти нашег времена. Ову констатацију потврђује чињеница да су освојили најзначајније награде на престижним фестивалима Стеријином позорју и Битефу и другим смотрама позоришног стваралаштва.

www.gradteatar.me

Центар за културу Свилајнац

Центар за културу обједињује организовање свих културних активности у Општини. Зграда Центра за културу подигнута је 1934. године за Соколско друштво „Душан Силни“ у „спомен блаженопочившем и витешком краљу Александру Првом Ујединитељу“. У истој згради 1964. почиње са радом Раднички универзитет „Драгош Илић“, а 1996. Одлуком Скупштине општине оснива се Центар за културу. Крајем шездесетих година зграда је прилагођена извођењу културно-уметничких програма, а четрдесет година касније, током 2011. урађена је прва комплетна реконструкција и адаптација здања. Данас је зграда Центра за културу репрезентативан простор прилагођен приказивању различитих уметничких форми.

Делатност установе усмерена је на позоришне, музичке, ликовне и друге уметничке манифестације, а у свом програму обједињује професионалне и аматерске садржаје. Аматерски позоришни живот у Свилајнцу има дугу традицију и везује се за 1867. годину, када је у просторијама градске кафане Таково основана позоришна трупа. Од 1996. године, континуирано се ова грана стваралаштва развија под окриљем Центра за културу. До данас је премијерно изведено више од 30 представа, захваљујући великом ентузијазму глумаца аматера, ангажовањем искусних редитеља и озбиљним радом.

Централна културна манифестација Општине Свилајнац, у организацији Центра за културу је „Синђелићеви дани“.

czksvilajnac.rs

Недеља, 10. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Шабачко позориште

Брана Црнчевић

КАФАНИЦА, СУДНИЦА, ЛУДНИЦА

сатирично кабаретско фарсична алегорија о узроцима посртања кроз време нашег малог народа

Редитељ: Мирослав Трифуновић

Сценограф: Драган Лазић

Костими: Селена Томашевић

Композитор: Војислав Милутиновић

Сценски покрет: Петар Пјер Рајковић

Улоге:

Мото, па Србин, па опет Мото: Иван Томашевић

Ото, па Црногорац, па опет Ото: Владимир Милојевић

Љиља, па Босанка, па опет Љиља: Анета Томашевић

Напредни, па Далматинац, па Словенац, па опет Напредни: Слободан Петрановић-Шарац

Назадни, па Циганин-Ром, па опет Назадни: Љубиша Баровић

Конобар, па Младо Македонче, па Неизлечиви: Страхиња Баровић

Удбаш, па Татко Македонац, па опет Македонац: Петар Лазић

Тања, па Судијиница, па опет Тања: Ивана Јокић

Ружа, па Дактилографкиња, па опет Ружа: Александра Ристић

Мирољуб, Предратни Господин, па Адвокат, па Психијатар: Синиша Максимовић

Милиционер, па Полицајац, па Чувар: Радивој Костадиновић

Оркестар: Коста Павловић, кларинет; Миливоје Робинић, хармоника; Јаков Сувајџић, гитара; Жељко Пајић, контрабас

Инспицијент: Зорица Стевановић

Суфлер: Софија Карајић

Технички руководилац: Радивој Костадиновић

Сликарски радови: Раде Станковић

Столарски радови: Боривој Чеивановић

Браварски радови: Михаило Брезина

Мајстор тона: Коста Павловић

Мајстор светла: Миодраг Поповић

Електричар: Лука Поповић

Власуљар и шминкер: Гордана Баровић

Кројачки радови: Драгица Вујковић, Златомир Ненадовић

Гардероба: Данијела Драгојевић, Биљана Костадиновић

Реквизита: Мирјана Незири

Декоратери: Чедомир Вучинић, Иван Јовановић, Јосип Уцај, Младен Симић

Трајање: Сат и 30 минута

Писац

Бранислав Брана Црнчевић (1933-2011) српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста и драмски писац.

Са Филозофског факултета у Београду, каријеру је започео новинарско-уредничком фазом у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Такође је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу „Босоноги и небо“, а нешто касније и прву збирку афоризама „Пиши као што ћутиш“. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме…

Добитник је награде „Змајевих дечјих игара“ за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ (Врање, 2011).

Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује гледаоцима и читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа алегорично са становишта хумора и фине ироније.Сатире које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема неуравнотежено великих умишљености мале државе.

Редитељ

Мирослав Трифуновић, дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Мирослава Беловића и асистента Николе Јефтића. Дипломска представа „Галеб“ А. П. Чехова изведена је на великој сцени Атељеа 212. Од тада режирао више од сто позоришних представа за које је добијао награде у Србији и иностранству.

О представи

Кафаница, судница, лудница у режији Љубомира Драшкића, сценографији Владислава Лалицког, уз плејаду глумачких имена, Бата Стојковић, Ружица Сокић, Неда Спасојевић, Тања Бељакова, Милутин Бутковић, Бора Тодоровић, Слободан Алигрудић, Ташко Начић и други… обележила је важну епоху Атељеа 212, својим дугим позоришним животом од 1965. до 1972. када је на препуруку ГК СК Београда скинута са репертоара, како због своје сатиричности не би доживела јубилеј и значај 250 извођења.

У времену када позориште често гура главу у песак, како би побегло од именовања узрока а не појединачних последица, поставка ове сатире има вишеструки значај, а да би се појачала горчина сатире намерно смо посегли за сонговима као коментарима, који појачавају важност овог подухвата. Огромну захвалност на реализацији представе дугујем свим актерима, сарадницима, члановима породице Црнчевић. као и укупном колективу Шабачког позоришта у коме режирам први пут.

Мирослав Трифуновић

Ништа се није променило у нашем менталитету, нашем начину живота, у нашем односу према себи, према држави, власти. Мењају се само они у врху власти, а народ је исти, исто се понаша и пре 50 година када је овај комад писан, и сада.

Зоран Карајић

Позориште

Прво театарско представљање Шабац је имао 1840. године. Те године, пред Божић, професор Шабачке гимназије Дамјан Маринковић припремио је „Светислава и Милеву“, Јована Стерије Поповића. Представа је у згради млађе Шабачке гимназије изведена два пута, првог и другог дана Божића.

Године 1906. основано је професионално Шабачко позориште.

Непосредно после ослобођења у Шапцу је формирано Народно позориште, које је прву представу дало 14. децембра 1944. године, и све до данас наставља традицију позоришне уметности у овом граду.

Физиономију Шабачког позоришта стварали су, поред осталих: Јуриј Ракитин, Теја Тадић, Александар Огњановић, Мира Ступица, Анка Мајценовић, Бранислав Дрда Ђорђевић, Блаженка Каталинић, Божа Матић, Михајло Николић Зеленко, Александар Радовановић, Рејхан Демирџић, Борис Ковач, Ружица Тодић, Добрила и Милутин Џимић, Ђорђе Вукотић, Сима Крстовић, Ђорђе Јелисић, Бранко Миленковић, Томанија Ђуричко, Радоје Гојкић, Цане Фирауновић и многи други.

Данас Шабачко позориште ради у згради Занатског дома, саграђеној 1933. године. Има три сцене: Дечију, Малу сцену „Др Бранивој Ђорђевић“ и Велику сцену „Љубиша Јовановић“. Годишње припреми 5 до 8 премијера и прикаже око 200 представа на својим сценама и око 50 на гостовањима.

www.sabackopozoriste.rs

Понедељак, 11. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 20.00 сати

Крушевачко позориште – Центар за културу „Вук Караџић“ Лозница

Добрица Ћосић

ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА

Драматизација: Бранислав Недић

Режија: Славенко Салетовић

Сценографија: Ирена Кукрић

Костимографија: Лара Поповић

Сценски говор: Андријана Виденовић

Сценски покрет: Вера Обрадовић

Дизајн звука и тонски ефекти: Стјепан Крушељ

Драматург: Марко Крстић

Организатор: Јована Стојковић

Улоге:

Доктор Михајло Радић: Марко Живић

Олга Катић: Биљана Николић

Милена Катић: Милица Томашевић

Мајор Гаврило: Небојша Вранић

Радојко, посилни: Дејан Цицмиловић

Милоје Дачић: Ненад Станојевић

Тола Дачић: Бојан Вељовић

Богдан Драговић: Милан Поповић

Доктор Симић: Урош Милојевић

Доктор Паун Алексић: Матија Ристић

Доктор Хиршфелд: Никола Ракић

Душанка, болничарка: Јелена Орловић

Рушка, болничарка: Марија Видаковић

Прота Божидар: Никола Пантовић

Надежда Петровић: Марија Кнежевић

Војвода Живојин Мишић: Милија Вуковић

Доктор Винавер: Никола Пантовић

Санитетски пуковник: Никола Пантовић

Риста-рањеник: Предраг Миленковић

Сибин-рањеник: Богдан Милојевић

Величко-рањеник, Човек 3, Војник: Момчило Радосављевић

Инспицијент: Душица Вуковић

Суфлер: Александар Вуковић

Трајање: Сат и 50 минута

Писац

Добрица Ћосић (1921-2014) је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Од самог почетка учествовао је у догађајима везаним за Други светски рат. Ћосићев роман „Далеко је сунце“ објављен 1951. године показује којим је путем кренула књижевност тог времена. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Роман „Корени“ Ћосић је објавио 1954. године. То дело стоји на почетку целе једне епопеје коју је Ћосић успео да исприча у низу романа следећих деценија. О догађајима у Другом светском рату говориће и у роману „Деобе“ објављеном 1961. године. После „Деоба“ следи циклус романа „Време смрти“ – 1972. године излази прва од 4 књиге; овај циклус се бави догађајима везаним за Први светски рат. Ћосић ће 80-их година објавити циклус „Време зла“ који обухвата три обимна романа (Верник, Грешник и Отпадник). У овом циклусу писац прати догађаје између Првог и Другог светског рата. Средином 90-их година појављује се дело „Време власти“, након Ћосићевог активног учешћа у власти.

Ћосић се приближио тематици историјског карактера као модерни романописац, користио је унутрашњи монолог и монолог тока свести, а уносио је и научну грађу у дела.

Редитељ

Славенко Салетовић (1948, Високо, ФНР Југославија). Академију за позориште, филм, радио и телевизију уписао је 1968. године у класи професора др Хуга Клајна. Дипломирао је, са највишом оценом, у класи професора Димитрија Ђуровића 1972. године.

Сезоне 1973/1974 био је стални редитељ Драме Српског народног позоришта у Новом Саду. Изабран је за асистента на Факултету драмских уметности у Београду априла 1974. да би, напредујући кроз звања, 1991. године био изабран за редовног професора.

Дугогодишњи је шеф катедре за Позоришну и радио режију. У два мандата биран је за продекана Факултета драмских уметности у Београду. Обављао је функцију проректора Универзитета уметности и актуелни је председник Савета Универзитета уметности у Београду. Добитник је Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду (2009).

О представи

Шта би то могао да каже редитељ представе „Ваљевска болница“ настале по једном од делова романа – саге „Време смрти“, Добрице Ћосића?

Прво да призна да се никада не би усудио да Буде Бранислав Недић, аутор драматизације. Наћи се разапет између моћне Ћосићеве литературе, садашњег животног и театарског тренутка, амбициозности редитеља и ништа мање захтевности носиоца главне улоге Марка Живића, дискретне и убитачно тачне корективне строгоће драматурга Марка Крстића, изузетног познаваоца Ћосићевог опуса. Радити верзију за верзијом драматизације, у увек закучастом ребусу претакања велике прозе у позоришно дело, а истовремено кормиларити огромним, сложеним и по сегментима нестабилним трочланим копродукцијским позоришним пројектом и, без лажне скромности, успети у свему томе!

То се редитељ никад не би усудио!

Друго, да призна редитељ, да је као ретко до сада, био омогућен да се бави својим изворним послом-режијом. Продукциони, организациони, технички, термински, па и финансијски проблемипројекта били су муњевито, тихо, мађионичарски избалансирани и безболно решавани,тако да се многобројни ауторски ансамбл могао у потпуности посветити стварању представе.
И најважније признање: Од највеће бојазни у почетку рада на пројекту, а то је разнородност поделе по искуству и афирмацији. Стављањем у исту процесно-креативну раван бардова српског глумишта, искусних и даровитих чланова крушевачког ансамбла и младих, неискусних јуришника дипломаца и студената Факултета драмских уметности Приштина- Звечан, дошло се до амалгама, нуклеарног језгра и извора неисцрпне енергије представе „Ваљевска болница“.
Не признајем више ништа! Чак ни то да сам заволео Крушевачко позориште, то су ствари које се не признају и не мешају са послом!!!
А то да ме нико не тера да проговорим о теми, значају, националној емоцији и метафоричности саме„Ваљевске болнице“? И то је логично! Представа тежи да додирне висину, снагу и значај историјског збивања у данима Великог српског помора 1914. и 1915. године. Да ли успева у томе. Па да погледамо…

Славенко Салетовић

Ово је пургаторијум српског народа, прича о очишћењу испричана кроз судбину једног човека – каже за „Новости“ режисер Салетовић. – Када сам после дужег времена поново прочитао дела „Време смрти“, схватио сам да Србија има антиратног књижевника у правом смислу. Верујем да смо урадили представу какву је Ћосић заслужио, модерну и пријемчиву која се тиче свих Срба и свих људи.

– Сећам се добро да су „Корени“ имали 80 извођења, чак 50 у полусезони – напомиње Недић. – „Ваљевска болница“ је представљала још већи изазов. У питању је роман који се базира на унутрашњим монолозима јунака. Отуда смо осмислили готово антички комад, универзалну причу о јунаку који долази у једну болницу коју окреће наглавачке, и заједно са својим сарадницима из ње излази као победник. Побеђује, али то плаћа највећом ценом, животом.

Позориште

Професионално народно позориште у Крушевцу, званично основано 1946. године, има дубоке корене у аматерским, радничким, омладинским и сталешким „ад хок“ ансамблима… Стотину година театарских збивања спонтано или систематично неговали су глумачке личности и сценске уметнике који су на велика врата улазили у престоничке, београдске театре. Педесет година пре отварања професионално театарске куће у Крушевцу, у високом позоришном лицеју београдском, завршиће брилијантном дипломом највећа легенда крушевачке Талије под Багдалом – Бора Михајловић. Из његовог „шињела“ изаћи ће прворазредни српски драмски глумци: Рада Савићевић, Михајло Паскаљевић, Миодраг Петровић Чкаља, Ђуза Стојиљковић, Ташко Начић…

У првом периоду свог бивања и делања, Народно позориште у Крушевцу ради на професионализацији позоришног чина, на академизацији театарског стила у позитивном смислу те речи. Ансамбл је састављен од врло различитих уметника неједнаких стилских облика и обличја. Репертоар је класично домаћи са неколико руских драматичара у аури соцреалистичке „неконфликтне“ драме. У другој етапи Народно позориште у Крушевцу приближиће се респектабилном драмском опусу савремене европске и домаће драме: Кокто, Шо, Тенеси Вилијамс, Гогољ, Стерија, Нушић, Крлежа, Брешан…Трећи круг крушевачког репертоара, од 1986. до данас са артистичком вољом за променом и узлетом обележиле су драме Бена Џонсона, Голдонија, Александра Поповића, Јонеска, Душана Ковачевића… Радо бисмо рекли да је Крушевачко позориште почело, развијало се, узлетало и гибало се, да би и данас живело као театар који игра аутентични, домаћи и страни класични репертоар и оне комаде и фарсе из наше савремености, чија је вредност већ проверена или се, тек, проверава, данас и овде.

Крушевачко позориште је данас једна од водећих уметничких кућа у нашој републици.

www.krusevackopozoriste.com

Центар за културу „Вук Караџић“ у Лозници основан је Одлуком Скупштине општине Лозница 1998. године за обављање делатности из области културе, просвете, музеја, галерија, збирки, заштите културних добара, природних и других знаменитости. Центар за културу „Вук Караџић“ је установа која својим делатностима обухвата више сродних дисциплина чија је основна мисија дифузија културе и подстицање културног стваралаштава као и сакупљање, чување и излагање предмета које одражавају живот локалне заједнице. У оквиру Центра за културу „Вук Караџић“ раде Музеј Јадра, Стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, Вуков дом; уједно Центар за културу управља знаменитим местом Тршић и спомен комплексом Текериш. Што се образовне делатности тиче у оквиру Центра за културу организује се стручно оспособљавање за многа занимања и ради образовни центар Универзитета „Џон Незбит“ из Београда.

Поред редовних месечних програма намењених најширој публици Центар за културу организује и реализује следеће манифестације: Вуков сабор, Ђачки Вуков сабор, Дане Јована Цвијића, Мићине и Верине дане, Свет жена.

www.ckvkaradzic.org.rs