ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ СМЕДЕРЕВО

31. НУШИЋЕВИ ДАНИ СМЕДЕРЕВО

 

КУЛТУРНИ ТЕСТАМЕНТ

Спор је темпо којим ми корачамо у племенитој тежњи да се учврстимо у редове културом и напретком далеко измаклих народа; спор је темпо  да ми у блиској, па можда и у даљој будућности не можемо догледати остварење тих својих тежњи.

Не лежи узрок томе у недостатку духа, у недостатку духовних моћи наших, већ у тежњама, материјалним и моралним приликама и условима под којиме се наша млада култура развија.

Културни изрази, културни покрети и прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о  најважнијим културним питањима.

Сем тога, млада култура као и млада биљка за свој развитак и процват тражи атмосферу зрачнију но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим, тако  честим  мутним поднебљем, млада се биљка не може да развија у стабло, нити да да пуну цваст, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до изражаја, те стога многа реч остаје недоречена, многа мисао можда неисказана, многи ток пресушује на самоме извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи.

Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима ни евентуалним својим  личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеди значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.

Бранислав Нушић

Београд, 5. децембра 1937. године

 

НУШИЋ УВЕК У СМЕДЕРЕВУ

Новоотворена институција културе Дом културе Смедерево осмишљава и иницира покретање манифестације „Нушићеви дани” 1984. године поводом обележавања јубилеја – 120 година од рођења великог српског комедиографа Бранислава Нушића.

Програмску иницијативу прихватиле су све друштвено – политичке организације и, наравно, Скупштина општине Смедерево. Ово данас називају пројектом који је упућивао на конкретну активност ка децентрализацији културе. Популаризацији великана српског позоришта, његовог живота и дела, свакако је допринела манифестација „Нушићеви дани”. Именом Бранислава Нушића наша манифестација трајно је потврдила његову присутност у Смедереву. Бранислав Нушић је са родитељима живео у Смедереву више од десет година прошлог века. Његове везе са Смедеревом, градом његовог детињства и младалачких дана, одржаване су и у каснијим годинама његовог живота. Неком приликом је чак из захвалности према нашем граду, Смедерево ословљавао местом рођења. Све до почетка првог светског рата, Нушић је често присутан у Смедереву и као управник Народног позоришта у Београду и као државни службеник на другим положајима.

Ходочашће великом комедиографу, нашем суграђанину, те 1984. подржало је неколико знаменитих и угледних истаживача живота и дела великог комедиографа организованњем прославе „Нушићеви дани” поводом годишњице рођења Бранислава Нушића. Дом културе био је прва институција културе у Србији која је иницирала такав начин величања и афирмисања великог комедиографа. Данас, у 2014. години, град Смедерево и Центар за културу тридесет првом манифестацијом „Нушићеви дани“ поново први у Србији програмски обележавају велики јубилеј – 150 година од рођења великог српског комедиографа. Смедерево и наши суграђани поново заузимају значајно место у лепези културних акција у Србији. Специфичност и јединственост наше манифестације потврђује своје трајање и постојање на актуелизовању Нушића у нашем времену. Колико је Нушић актуелан данас запажа се у новим редитељским и глумачким креацијама и утицај код савремених драмских писаца. Дело и дух великог комедиографа издржали су трајање кроз време и простор, па данас представља изазов за нове ствараоце као инспирација за једно ново читање, ново сагледавање наше стварности, а за глумце нову шансу да својом игром измаме аплаузе смедеревске публике. Сваког априла, већ тридесет година, Смедерево и „Нушићеви дани“ постају омиљено састајалиште уметницима, љубитељима позоришта, аматерима и професионалцима и, наравно, зналачкој публици – нашим суграђанима. Представама позоришних ансамбала из земље и света смедеревска публика се окупља и учествује у магији позоришног чина ствараном на инспиративном делу смедеревског дечака Бранислава Бране Нушића. Нушић нас окупља да испратимо прошла времена, а да се загледамо у ново време овог века. Нушић је са нама и уз нас, а ми смо са њим, не можемо без њега и за то заједништво здушно се трудимо.

Професионалне представе из Србије и других држава у окружењу, научни скупови, трибине, изложбе, публикације, дечије представе, промовисање награђених лауреата – добитника „Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару“ и други садржаји потврђују програмску актуелност наше манифестације. Све то реализујемо уз стручно учешће многих, актуелних истраживача Нушићевих дела, театролога, позоришних критичара, драмских уметника и многих институција из Београда. Трудимо се да сваке године новим садржајима и програмима обогатимо ову манифестацију. Ове године промовишемо нову награду Фестивала – Награду за најуспешније глумачко остварење према оцени стручног жирија. Награда је именована „Милосав Буца Мирковић“, до прошлог Фестивала значајног инспиратора, креативног сарадника и афирматора наших иницијатива. Смедеревски истаживач Нушићевог дела др Славко Домазет забележио је стихове Буце Мирковића:

НУШИЋ УВЕК У СМЕДЕРЕВУ

Комедије наше песник

весник, вресник, урнебесник

Смедеревски младић Нуша,

Ког планета цела слуша

Смешне су му шљиве ранке.

Комичар је лидер странке,

Смејурије српске песник

весник, вресник, урнебесник.

После тридесет година постојања ове манифестације наш град има бренд у култури који је препознатљив у Србији и њеном окружењу. То нас обавезује да програмски обогаћујемо ову нашу манифестацију у култури. Задовољство наших суграђана, инспиративност стваралаца, подршка и помоћ градске управе обавезује нас да још вером и упорношћу актуелизујемо Нушића  у српској култури и уметничкој јавности. Бранислав Нушић је универзална личност двадесетог века и својом величином и генијалношћу свакако улази у ред европских великана заслужних за унапређење драмског стваралаштва и позоришта.

Сава Ђуричић

Уметнички директор Фестивала

 

Говор Горице Поповић на гробу Бранислава Нушића, приликом помена  19. јануара 2014.

Поштовани Браниславе Нушићу! Драги наш Ага!

Дошли смо, ево, као сваке године, да ти одамо почаст, да ти искажемо нашу љубав и поштовање, да ти кажемо да ниси заборављен, да твоје дело живи. Твоји комади се играју, деца те и даље уче у школи, а ми те често спомињемо: „Е, ово као да је сам Нушић написао!“

А дошли смо и да ти се жалимо… Коме ћемо, ако не теби!?! Ти ћеш разумети! Јесте да ниси у ситуацији да нам помогнеш, али биће нам, ваљда, лакше кад ти се овде, на твом гробу, изјадамо… Ко нам је крив што те нисмо боље слушали, и што ништа нисмо научили! А толико си лепо све предвиђао, описивао, упозоравао! Џаба! Ми и даље терамо по старом. Још се нисмо опаметили, нисмо испливали и дочепали се чврстог тла. Давимо се, машемо рукама у празно, мало загаламимо, па заћутимо и некако пливамо даље. И стално смо, како би ти рекао, „у ситуацији“.

„Ситуација“ је наша заразна болест. Таман мислимо: излечили смо се од једне и придигли мало, а оно, спопадне нас нова ситуација.

Код нас се ситуација појављује и као спољна и као унутрашња болест. За спољну су нам довољне хладне облоге и топле купке, а ако болујемо од унутрашње ситуације – приписују нам или изборе, или да прогутамо неки нови зајам.

Наша државна ситуација је најсличнија грчевима, не зато што се превијамо као црви, него због тога што те наше грчеве стално прати криза…

Једном доктору дошао сељак да га лечи.

– Шта ти је, пријатељу? – пита доктор.

– Имам много столице! – жали се сељак.

Е, то би ми могли да кажемо за ове наше кризе, које су већ дијаретичне и које долазе од грчева које нам задају ситуације:имамо много столице!

Јер да немамо тако много столица, као што су на пример министарске, саветничке, посланичке, онда не би ни боловали тако често до кризе, нити би нас грчеви ситуације мучили по стомаку.

У овом моменту, драги Ага, ми опет, по обичају, имамо једну „ситуацију“, незгодну, имамо кризу, исто тако незгодну, и имамо грчеве. И много столице.

Па докле више, сигурно се питаш?! Не знамо. Не остаје нам ништа друго, него да се тргнемо и некако дозовемо памети. Да престанемо да завирујемо у туђе двориште, него да свако своје почисти и уреди. И да не стављамо сваки час, неког, што би ти рекао „на тапет“, да га олајавамо, него да свако погледа у себе, да види колико код њега има глупости и будалаштина. И да више никоме не пада на памет да отима и да баца пик на туђе, била то жена, положај, или каква друга имовина.

И да престанемо да мислимо да нам је стално неко други крив… Већ да признамо: и наша је кривица повелика…

Све ми то дугујемо себи, нашој деци, а и теби, драги Ага. Ово је најмање што можемо: да те обиђемо и да попијемо за твоју душу. Надамо се да ти од ове наше кукњаве „лака земља“ није постала тежа.

И обећавамо ти да ћемо да „притиснемо“ државу да достојно обележи 150 година твог рођења, као што је ред у свим озбиљним државама.

Почивај како знаш и умеш, и ако је за утеху, ни овамо није нарочито боље!

 

КАО КОД НУШИЋА

„Као код Нушића!”

„Па то нема ни код Нушића!”

„Шта би на ово Нушић рекао?”

„Е, ово је за Нушића!”

„Нушићевски! Нушићевски лик! Нушићевски апсурд!”

Када неком недостану речи да именује и процени актуелни друштвени и политички феномен и са њом повезану (а)моралну акробацију / дезинтеграцију / релативизацију, неког новокомпонованог „јунака нашег доба”, бирократску несувислост, дрскост или самодовољност, апсурд израстао из жудње за влашћу и новцем, често изговара овакве или сличне реченице. Тако је бивало када су Нушићеве комедије први пут постављане на наше сцене, и тако је остало до дана данашњег, када смо већ увелико загазили у другу деценију XX века. А учесталост одреднице „нушићевски” (која је прилично поуздана мера природе доба у којем живимо!) можемо тумачити на неколико начина. Најпре, канда се људи – нарочито они опседнути освајањем власти и умножавањем новца, великим страстима како Нушићевих ликова, тако и савременог света – не мењају. Промене се одећа, намештај, градски екстеријери, улице се загуше аутомобилима, небо авионима, породице се окупљају (ако се уопште окупљају!) око телевизора, не више око огњишта, телефони постану мобилни и фиксни, премрежи нас интернет, компјутере вучемо са собом као пужеви своје кућице… али: на сваком кораку вреба нас Жика писар, Јеврем Прокић, Спасоје Благојевић са тајкунским педигреом, Живка са својом фамилијом или „ожалошћене” породице завађене над посмртним остацима и обливене крокодилским сузама. Затим, канда је Нушић успевао да, приказујући своје обичне, „мале” људе, допре до саме бити човекове природе, до оног што је у њој трајно, неизменљиво, а што се тек слабо прикрива све бројнијим и разноврснијим маскама. Нушићева комедиографска луцидност лежи баш у том дару да се види испод маске. И најзад, када се од имена неког ствараоца (или његовог јунака) начини универзална одредница, то је најбољи знак његове јединствености, непоновљивости и универзалности.

У чему је, заиста, тајна Нушићевог смеха? Шта ће то Нушића учинити најизвођенијим нашим драмским писцем и писцем омиљеним не само по својим комедијама него и по хумористичкој прози? (Небројено је реформи школства спроведено од Нушићеве Аутобиографије, па опет, све реформисане ђачке генерације доживљавају ово дело као слику свога ђаковања.) Ако кажемо да је у Нушићевим комедијама механизам смешног остварен тако да омогућава лаку рецепцију гледалишта и да се комично у речима одмах трансформише у ситуацију и лик – није довољно. Запажамо и да су ликови говором и мишљењем изданци овог тла, а ситуације у које су постављени јасне су, подложне актуелизацији, асоцијацијски продуктивне и публици блиске, тако да се гледаоци у Нушићевим комедијама лако препознају и у њих се спонтано и радосно укључују. Ни то није довољно. Јер, како објаснити успех Нушићевих комедија у раздобљу дужем од сто година, упркос дубоким културолошким и иним преображајима друштва и појединца у њему, и успех на иностраним сценама? А комично је једна од најћудљивијих, најваријабилнијих естетичких категорија. Важно је свакако и својеврсно поетичко обележје свих Нушићевих комедија – жанровски синкретизам који настаје слободним и неспутаним мешањем различитих комедиографских врста и средстава комичког обликовања. За Нушића, како је приметио Јосип Лешић, „смијех је и средство (зато су сва средства дозвољена) и циљ (комичка катарза)”. При томе настаје моћна комедиографска синтеза: на површини, урнебесни, понекад и водвиљски ритам, фарса и карикатура, разгаљујућа досетка, у дубинском слоју, пак, оштра сатира и јасно прецизирано интелектуално и етичко становиште. Можда, када се све то узме заједно, може да нас приближи стваралачкој тајни великог комедиографа. А опет, уза све, мора се имати у виду да Нушићева сатира, ма колико горка и убојита у својој на први поглед невидљивој семантичкој равни, одговара ставу француског поетичара Николе Боалоа: „Желим у сатири један дух безазлености.” Нушић сатиричну горчину свесно избегава или ублажава. Повлачење пред могућношћу индуковања опоре и суморне сатиричне поруке која би разорила активну енергију чисте комичке катарзе условљено је Нушићевим односом према човеку и његовим слабостима и схватањем задатка комедиографа. Он сам је то најбоље објаснио у  Писму кћерци Маргити (Гити) Предић: „Ја не знам да у литератури постоје два хумора: тежак и лак – ја знам само за један хумор, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота. // Хумору није циљ васпитање народа, а он ипак томе васпитању чини једну неоцењиву услугу износећи у смешном облику људске слабости.”

Но, доброћудност Нушићевог хумора и благонаклон став према ликовима не отклањају сатирични набој. Када се разгрне живописни, неодољиво смешни површински слој који разгаљује и забавља, открива се идејна и значењскотворна моћ Нушићевог смеха. Сатира се остварује у детаљу, избијајући изненадно и у ситуацији и у дијалогу, симултано са комичним олакшањима. Зато Хуго Клајн, говорећи о Нушићевој „озбиљној комици”, закључује да „Нушић без комике није Нушић, али комика без сатиричног није нушићевска”.

Особени преплет хумора, комике и сатире одређује посебну природу, демократичну и светлу, Нушићевог смеха, који, по речима Боре Глишића, „није био ни готски; ни скитски; ни варварски; ни источњачки; ни сотијски. У њему нема ничег горког, пресног, као насртај на личност – него је медитерански – као ослобођење, као својеврсна катарза. Сви се смеју свима, и у свима и себи самима; сви у себи разоткривају сопствену карикатуру као негацију нечег огромно светлог што се помаља као зора ружопрста, али (чак ни декларативно) не улази у комедију… јер је над комедијом”. Оно што је Гогољ говорио о смеху у својим комедијама вреди и за нашег писца: смех је „поштено, племенито лице” Нушићевих комедија. То је онај „смех који сав избија из човекове веселе ћуди, избија из њега зато што јој је на дну вечито живо врело које продубљује тему, тера да се јасно покаже оно што би промакло без његове продорне моћи”.

Зато је Нушићева комедиографија данас толико жива и блиска и публици и позоришним посленицима. У добу које умножавајући промашене циљеве и некорисна уточишта бива често опасно близу безизлазном апсурду и клонућу, које упорно доводи у сумњу све вредности и одбацује их или релативизује, а не успева да твори друге, комика и смех постају утолико значајнији као могућност самопревазилажења и превазилажења света око себе, као начин разгртања привидности, маски и симулакрума који се намећу као суштина, ауторитет и истина. Смех је облик критичког процењивања себе и света којим се човек социјализује и хуманизује; племенитија страна душе раскриљује се под благотворним утицајем смеха. Нушићев позив на смех сасвим је у духу његове поетике комичног и стваралачког виђења човека и света: „Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та ионако је мало задовољних! Питате ли: коме? – Та прво себи, па онда ономе до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама.” Човек који се смеје, сматра Нушић, једини види и разуме живот на прави начин. У Предговору Аутобиографији, представио је овај умни, над светом замишљени и меланхолични смехотворац (највећи комедиографи увек су такви!) своја три лица. О трећем, које је „никло из првог осмеха”, каже: „Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често тежа људима од неправде. Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема.”

Такво разумевање смеха и улоге комедиографа учинило је Нушића класиком српске књижевности и једним од путоказа за успостављање нових комедиографских поетика. Нушићева „весела позорја” с временом не губе, већ добијају на значају. Њихова уметничка снага намеће се нарочито у кризним и преломним временима, када се друштвена противуречја, етичке девијације и егзистенцијалне наопакости нагомилају. (А чини се да другачијих времена и нема…) Тако се, како вели Миленко Мисаиловић, „Нушићева комедиографија може посматрати као друштвени часовник чије казаљке на бројчанику нашег менталитета показују које је доба у развоју и наше људске, а и друштвене судбине…” Интересовању за Нушићеве комедије доприносе и сталне позоришне изведбе које трагају за новим начинима сценског предочавања изнова (про)читаног Нушића. О театарској виталности његовој већ више од три деценије сведоче и наши, смедеревски Нушићеви дани. Све то потврђује да нису неодмерени критичари који Нушића називају чаробњаком, генијем и песником смеха.

мр Татјана Лазаревић Милошевић

 

Реч селектора

Др Драгана Чолић Биљановски

 

Драги Ага,

Молим, покорно, да Те известим, о неким појавама нашега живота, на почетку друге деценије 21. века. Не љути се што ти говорим ТИ. ТИ говорим свима које волим.

Многе сличности су данас са временом у којем си живео и стварао, од средине  19. века 1864.  до  1938. године 20 века, када си се на Богојављење,  19. јануара,  упокојио у Господу. Толико сличности има да не знам којим  редом  да кренем! Али, пробаћу:

Говорио си кад писаном новинарству укинете писану реч, одмах проговори усмено новинарство. Али данас, осим писаних медија, имамо и електронске, са покретним сликама и живом речју. Поплава је тих електронских медија и садржаја шарених певањем,  говором и пуцањем, за широке народне масе. Многи су, као и увек, у Власти , владајућих коалиција, мало је независних. Тешко нама, кад крене изборна кампања под слоганом: ,,МИ СМО НАЈБОЉИ, ГЛАСАЈ ЗА НАС”. Цензура постоји, али као то су гласине, Такав је свет, измишља. Ко говори истину, може и живот да изгуби, јер Тако је морало бити.

Народни посланици описани у Твом  делу, такође се нису променили. Можда су гори, но што су били. Твој Алекса Жуњић, срески шпијун, предано још ради, добро се сналази у времену садашњем. Кад погледаш састав  Скупштине која има више од 200 душа, нема ни једног еминентног интелектуалца, ученог, човека чија се реч уважава и поштује. Туга једна! Ожалошћена породица и даље распарчава, краде, присваја туђу имовину, мислећи да смо сви у Србији одавно Покојници.

Tи си Ага живео у Кнежевини Србији, Краљевини Србији, Краљевини СХС, Краљевини Југославији. Прошао си многе ратове: Српско – бугарске, Балканске, Први светски рат, живео си као избеглица и емигрант. Био си не само  уметнички свестрани геније и писац, већ велики родољуб, који је прошао 1915, ГОЛГОТУ српског народа у бежанији преко Албаније и њених планина, преко мора, домогао се обала Сан Ђовани ди Медуа. Стигао си у централну Европу као интелектуалац највишег светског  ранга, а на олтар отаџбине Твој малолетни син Страхиња- Бан положио је живот за Србију.

Наши прадедови и дедови изгубили су све у Другом  светском  рату. Београд је бомбардован потом још два пута. До прве деценије 21. века наша родна земља мења називе: ДФНР Југославија, ФНР Југославија, СФР Југославија, СР Југославија, не може човек све да упамти, а састављена и даље, од малих јужнословенских земаља, које си и Ти спајао својим делом, али и илузијом о братству и љубави. Та љубав и слога окончани су распадом земље у крви и трећим бомбардовањем Београда у последњој деценији 20. века, 1999. године. Као што рече један од Твојих наследника, великих савремених српских писаца нашега доба, Душан Ковачевић: Нема рата док не удари брат на брата!

Живели смо више од пола века у тоталитаристичком систему, да би се међусобним ратовима и братском  крвљу приближили Европи по ко зна који пут. А припадамо јој одавно. Као, само овај рат нам је био потребан, па да се што Ти рече, учврстимо у ред великих цивилизованих европских народа. Опет смо на почетку.  Данас Ти се обраћамо из скраћене Србије. Још мало остасмо без Твог драгог Косова. Тамо је остала група Срба да чува и Твоје српске светиње. Говоре да је Косово нама у души и срцу као мит. Недостижно на Пучини  јер, тако мора бити.

Србија има више партија него километара што заузима као држава у овом делу Европе. Свака партија има Власт попут оне о којој си писао. Када је на високим позицијама, народ је изгледа некако мали, невидљив. А, у власти има још понављача који су продавали кикирики код Хипотекарне банке. Има и Аналфабета, то јест неписмених.

Шепуре се нове новокомпоноване Госпође министарке, дотеране, а уместо златног зуба, носе лаптопове, ајфоне и мобилне телефоне. Неке мисле да су у улози мушкараца па тако и раде и изгледају. На другој страни, мушки министри се све више понашају као жене.

Народ Кирију не може да плати. Сањају људи море, јер живе Иза Божјих леђа, породице се распадају, те има много Општинске деце. Убијају нас полако Јесење кише. Живот је велика позоришна сцена! Академских фигура је много. И то оних који расправљају о слову О као великој теми. То су бесмртници који умиру још за свога живота, а име им се заборавља после седмодневног помена! А тек оних са титулом  Др, масовна је појава, да те Бог сачува! Мало, мало па изникне нови Др неког непознатог универзитета, али кажу еминентног!!! Е то му сад дође, Ага, као нови народни обичај!

Драги Ага, Твоја дела су данас актуелнија, но за Твога живота. Многи би да Те достигну, превазиђу, редитељски осакате, драматуршки крате и дописују. Тешко!  Публика се не може преварити! Твој сан се остварује као што си писао: Тај сам живот не само запазио, већ живео њиме и, као феникс из пепела, са сваком  новом генерацијом  и сваким добом и сваком епохом друштвеног развитка, умирао сам и рађао  се да живим новим животом, животом  нових људи и новога друштва!  Драги Ага, у години када обележавамо 150 година од твог рођења, твоја Српска академија наука и уметности, иницијатор је идеје да те као народ и држава прогласимо европским драмским писцем, као што су то Шекспир, Молијер, Гете, Гогољ , Чехов… То је она Српска академија, која те одби 1924. године, јер ниси био довољно академска фигура, а 1933. године, када си се ваљда поправио, најзад те прими у ред бесмртника, како си и сам говорио!

Зато, Ага, Ти си бесмртан, јер тако мора бити!

 

СЕЛЕКЦИЈА 31. НУШИЋЕВИХ ДАНА, СМЕДЕРЕВО, 2014. ГОДИНЕ

др Драгана Чолић Биљановски, театролог

У периоду септембар 2013, до 10. марта 2014. године, селектор је гледао најновије продукције различитих читања Нушићевих дела, као и поставке дела на Нушићевом трагу, на територији Србије, али и у региону.

Ове године, обележавамо јубилеј 150 година од рођења нашег великог писца и универзалног ствараоца Бранислава Ђ. Нушића. У његову част, фестивал Нушићеви дани, по први пут, за 31. годину постојања, су подржани на националном нивоу.

У званичној селекцији је шест позоришних остварења:

1. Душан Ковачевић: РОЂЕНДАН ГОСПОДИНА НУШИЋА. Режија: Небојша Брадић. Пројекат је рађен уз подршку Српске академије наука и уметности, Београд, Матице српске, Нови Сад, Фестивала Стеријино позорје, Нови Сад, Фестивала Нушићеви дани, Смедерево и Звездара театра, Београд.
2. Бранислав Нушић: ГОСПОЂА МИНИСТАРКА.Режија: Радослав Миленковић. Српско народно позориште, сцена „Пера Добриновић”, Нови Сад.
3. Бранислав Нушић: ХАЈДУЦИ. Адаптација и режија: Даријан Михајловић. Омладинско позориште ДАДОВ, Београд.
4. Бранислав Нушић: ГОСПОЂА МИНИСТАРКА. Адаптација и режија: Татјана Мандић Ригонат. Позориште „Бошко Буха”, Београд.
5. Сташа Копривица: АНЂЕЛИ ЧУВАРИ. Режија: Вељко Мићуновић. Београдско драмско позориште.
6. Вида Црнчевић Басара и Петар Јакоњић: ПРЕВАРАНТИ. Режија: Вида Црнчевић Басара. Копродукција: Ave Serbia и Позориште „Славија”, Београд.

Смедерево, 14. март 2014.

 

ПРОГРАМ

Април 2014. године

 

Нушићева љубав према позоришту и драмској уметности многима је била често неразумљива. Наследна особина није, јер су Нушићеви родитељи, а још више преци, били од свега тога врло далеко. Рођен у једној чврстој трговачкој кући пуној патријархалности, као син човека који је трговац на берзи, није могао добити надахнуће, као књижевник, ни љубав према књижевном стварању.

Често сам га питао откуд код њега та огромна издржљивост и истрајност у тој љубави, поред свих мука и невоља, које је отуда имао?

-Та…ђаво би га знао, одговарао је, ја све мислим да је томе крив онај Димић, што је доводио своју трупу и играо у Смедереву, кад сам ја био мали….Можда грешим, али тако ми се чини…

Знаш, за сву децу, малу и велику, без обзира на године, онај мирис на обојено платно, мастике, шминку, све то опија…Па замисли: трико у оно време…пажеви…Какви су да су, онда је то било опијајуће…Али ипак је Димић крив!

Миливој Предић: „Нушић у причама“

 

 

У СУСРЕТ НУШИЋЕВИМ ДАНИМА

 

Уторак, 1. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Београдско драмско позориште

Владимир Ђурђевић

САВРШЕН КРОЈ

Режија: Субјективно с’ радошћу

 

Сценографија: Угљеша Врцељ

Костимографија: Драгица Лаушевић

Кореографија: Милан Громилић

Аутор сонгова: Слободан Бода Нинковић

Текст сонга: Јовица Тишма

Музички аранжмани: Влада Јованчић

Вокал: Сашка Јанковић

Дизајн плаката: Воја Јуришић

Улоге:

Светислав шнајдер: Драган Петровић Пеле

Марко Милун: Слободан Бода Нинковић

 

Инспицијент: Оливера Милосављевић

 

„Савршен крој“, најављује стварање позоришне трилогије „Субјективно с радошћу“.

Идеја се родила као одговор на питање како наставити даље у овим, готово немогућим условима за рад у позоришту.

Поучени заједничким, педесетогодишњим позоришним искуством, Пеле и Бода, одлучили су да остатак свог професионалног живота проведу у раду и то искључиво у пројектима који се тичу њих и представљају им задовољство. Тако је настала идеја за нови поглед на свет и посао којим се баве. Уместо „stand-up-a“, решили су да покрену правац „sit down“.

„Савршен крој“ ће свакоме лепо стајати, никога неће увредити, а ако некога успе поново да приближи онима из најужег окружења њихово задовољство ће бити огромно.

 

Пеле и Бода једва чекају сусрет са вама, а на њега ће доћи, субјективно с радошћу.

 

Четвртак, 3. април

Велика дворана у 11:00 и 13:00 сати

 

Мало позориште „Душко Радовић“ Београд

НОЋ У МЕРЛИНОВОМ ЗАМКУ

Режија и драматизација: Сандра Родић Јанковић

 

Костимограф: Милица Грбић Комазец

Сценограф: Марија Калабић

Композитор: Алек Родић

Кореограф: Весна Дубак Лукић

Специјални ефекти: Томислав Маги

Улоге:

Мерлин: Бојан Лазаров

Вештица: Владислава Ђорђевић

Мими: Александра Анђелковић

Тужилац: Алек Родић

Сирена, Круела, Лепотица: Сандра Родић Јанковић

Марица: Јована Цветковић

Звер, Дух: Ненад Радовић

Добра вила: Љиљана Перош

 

Представа говори о чаробњаку Мерлину, најмоћнијем чаробњаку међу вилама и вилењацима који доводи злу вештицу на суђење, а за сведоке позива јунаке из популарних цртаних филмова Волта Дизнија (Малу сирену, Звер, Ивицу и Марицу, Духа из Аладинове лампе, Успавану лепотицу, Круелу Де Вил…). Ови популарни јунаци заједно са децом (публиком), одлучују на који начин ће вештици бити пресуђено. Представа обилује визуелним ефектима, сонговима, плесним нумерама.

 

Петак, 4. април

Велика дворана у 20:00 сати 

 

КАБАРЕ БГ БЛУЗ

По мотивима приче Мирјане Бобић Мојсиловић

Режија: Бане Видаковић

Изводе: Бане Видаковић, Зорана Павић и OLD HAT ORCHESTRA.

 

БГ БЛУЗ је комад за ГЛУМЦА, ПЕВАЧИЦУ И ОРКЕСТАР… То је комад о носталгији, недовршеним љубавима, и о музици која остаје заувек… То је ОМАЖ генерацији која је тих (осамдесетих) година прошлог века – кретала у живот, завршавала факултете, почињала своје каријере и – доживљавала прве велике љубави… како каже једна од јунакиња овог комада – СВИ СЕ СЛАЖУ ДА СУ ТЕ… ОСАМДЕСЕТЕ – АКО НЕ НАЈЛЕПШЕ – ОНДА СИГУРНО ПОСЛЕДЊЕ БЕЗБРИЖНЕ ГОДИНЕ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА… Опет, МУЗИКА која је тада настајала  ОВДЕ и у целом свету… је сигурно ОСТАЛА за сва времена… Наш АНТИ-ЈУНАК комада је – БАШ тих година отишао далеко – гоњен ко зна каквим својим ђаволима – и сад се враћа у свој Београд, гоњен НОСТАЛГИЈОМ – не схватајући да је прошло, не само више од 20 година… Прошао је ЧИТАВ ЈЕДАН ЖИВОТ… Пун еуфорије, он упада на пробу свог старог, гимназијског БЕНДА који је мало подмлађен, и крије још нека изненађења за овог остарелог, и помало уморног повратника из Америке… 

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНОГ ОТВАРАЊА МАНИФЕСТАЦИЈЕ 31. НУШИЋЕВИ ДАНИ

 

Понедељак, 7. април

Плато испред Центра за културу у 19:00 сати

Полагање венаца на споменик Браниславу Нушићу

 

Затим, у Галерији Центра за културу

Манифестација 31. „Нушићеви дани“ у сарадњи са Музејем позоришне уметности Србије из Београда отварају

ИЗЛОЖБУ – НУШИЋ НА БЕОГРАДСКИМ СЦЕНАМА,

ауторке др Драгане Чолић Биљановски, театролога

сарадник Мирјана Одавић, музејски саветник

Изложбу отвара ауторка

 

Велика дворана у 20:00 сати

др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева отвара Манифестацију 31. „Нушићеви дани“

 

Циклус „Нушићеви лауреати“, вече са глумицом Јелисаветом Секом Саблић, добитницом „Нушићеве награде за животно дело“ глумцу комичару за 2006. годину

 

По роману Р. Гарија

ГОСПОЂА РОЗА

Режија и адаптација: Стефан Саблић

Улоге:

Госпођа Роза: Јелисавета Саблић

Момо: Милош Кланшчек

Доктор Кац: Младен Андрејевић

Јусуф Кадир: Бојан Димитријевић

 

Роман Р. Гарија је ремек дело литературе које проналази своју велику мисију у драмској форми, у живом контакту публике са ликовима на сцени. Могли бисмо да кажемо да је то прича о лепоти емоција на коју заборављамо. Драма, трагедија која се превазилази топлотом људских односа. У суштини прича се базира на вечитој мржњи која потиче од различитости: вера, расе, боје коже…

Госпођа Роза, бивша проститутка, Јеврејка која је прошла Аушвиц, после рата помаже девојкама које се баве проституцијом тиме што прихвата њихову децу, у беди и без новца, борећи се свакодневно за хлеб који ће им поделити. Не примећујући да ради нешто посебно, драга Госпођа Роза завршава свој живот, са срцем испуњеним љубављу за децу коју је подигла, а посебно за малог муслимана Мому у кога упире свој последњи поглед и снагу желећи да он постане добар и частан човек.

 

31. НУШИЋЕВИ ДАНИ

Претфестивалски програм

 

Уторак, 8. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Позориште „Бата Булић“ Петровац на Млави

Бранислав Нушић

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Адаптација текста: Наташа Илић и Милош Јагодић

Редитељ: Милош Јагодић

 

Продуцент: Радиша Драгојевић

Сценограф и костимограф: Милица Грбић Комазец

Композитор: Драган Митрић

Видео спотови: Иван Јовановић и Саша Савић

Улоге:

Јеврем Прокић: Добривоје Петровић

Павка: Сузана Станковић

Даница: Јована Катић

Спира: Мирослав Живадиновић

Спириница: Милица Илић

Ивковић: Никола Угриновић

Срета: Љубомир Денчић

Јовица Јерковић: Зоран Богићевић

Секулић: Перица Богосављевић

Младена: Марија Родаљевић

Говорник: Миодраг Лукић

Грађани: Јован Петровић, Иван Јовановић, Милорад Милутиновић

Инспицијент и суфлер: Јован Петровић

Дизајн светла: Перица Благојевић

Дизајн тона: Саша Савић

Гардеробер и реквизитер: Споменка Благојевић

Израда декора и реквизите: Перица Благојевић, Љубомир Денић, Саша Савић, Глигор Савић, Иван Јовановић, Саша Душановић

Кројачки радови: Милан Радосављевић

Дизајн плаката: Чедомир Ставрић

 

Шеф технике: Перица Благојевић

Директор: Миодраг Лукић

 

Реч редитеља

Бранислав Нушић је све знао, знао је и да ми знамо али нам је оставио записано да не заборавимо.

 

Среда, 9. април 2014.

Музеј позоришне уметности Србије у 12:00 сати

 

Удружење драмских писаца Србије Београд

Фестивал „Нушићеви дани“ Смедерево

Музеј позоришне уметности Србије Београд

 

ОКРУГЛИ СТО ПОВОДОМ 150 ГОДИНА РОЂЕЊА – НУШИЋУ У ЧАСТ

Учествују:

Миладин Шеварлић (председник Удружења драмских писаца Србије, Београд)

др Рашко Јовановић (Удружење драмских писаца Србије, Београд)

проф. Божидар Зечевић (Удружење филмских уметника Србије, Београд)

др Зоран Т. Јовановић (Матица Српска, Нови Сад)

проф. др Драгана Чолић Биљановски (Факултет драмских уметности, Београд)

др Ениса Успенски (Факултет драмских уметности, Београд)

проф. др Душан Иванић (Филолошки факултет, Београд)

проф. др Драгана Вукићевић (Филолошки факултет, Београд)

проф. др Зорица Несторовић (Филолошки факултет, Београд)

проф. др Бранка Јакшић Провци (Филозофски факултет, Нови Сад)

др Александар Пејчић (театролог,  Београд)

мр Јелица Стевановић (Народно позориште, Београд)

мр Спасоје Ж. Миловановић (Народно позориште, Београд)

Горица Поповић (Aтеље 212, Београд)

мр Татјана Лазаревић Милошевић (Нушићеви дани, Смедерево)

мр Снежана Кутрички (Удружење драмских писаца Србије, Београд)

Момчило Ковачевић (Музеј позоришне уметности Србије, Београд)

 

Среда, 9. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Градско позориште „Абрашевић“ Ваљево

По мотивима из приповедака Радоја Домановића

СТРАДИЈА

Драматизација, адаптација и режија: Мирослав Трифуновић

 

Сценографија: Душан Арсић

Костими: Бранка Шишиначки Обрадовић

Музика: Воја Милутиновић

Улоге:

Странац: Мирослав Трифуновић

Отац, Незнани јунак, Заменик председника владе, Клеард: Мирослав Мандић

Рибар, шеф полиције, Министар иностраних послова, Говорник: Бранко Антонић

Фигура, Крчмарица, Грађанка, Продавачица, Демон: Горанка Калембер Лучић

Сивоња, Старац, Продавац, Председник владе: Божидар Милић

Галоња, књижар, Безбедњак, Војник, Грађанин, Леар, Политичар: Зоран Поповић

Сељак, Џангризало, Младић са титулом, Колб, Опозиционар: Зоран Пајић

Девојка: Јана Здравковић 

Техничка реализација:

Тон мајстор: Зоран Велимировић

Мајстор светла: Алекса Антић

Израда костима, гардероба и реквизита: Милица Радовић

Израда декора: Миливоје Савић

Дизајн плаката: Катарина Марковић

 

Готово све што је Радоје Домановић у облику сатира написао у Србији пре стотину година може се применити на данашњу.

„Како народ мисли и осећа криви су рђави, реакционарни кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша. Највише су криви властодршци, па за њима вајна интелигенција, али ни народ није без кривице – како је написао проф. Војислав Ђурић – чак ни љути невољници, који су се у беди родили и у беди ће умрети.!

Може ли се данас нешто друкчије рећи?

 

Четвртак, 10. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Драмски студио „Атеље младих” Панчево

Омладинска сцена „Зоран Душковић”

По мотивима Јована Стерије Поповића

ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Режија: Наташа Балог Бракус

 

Костим: Ана Балог

Сценографија: Никола Мркајић

Асистент сценографа: Даријан Микичић

Оригинална музика: Миодраг Тасић

Улоге:

Фема: Данијела Лаловић

Евица: Кристина Паројчић

Сара: Сара Милковић

Клара: Тијана Куручев      

Мара: Дејана Радаковић

Светозар Ружичић: Драган Морар

Анчица: Љиљана Радевић

Јован: Милан Бујаковић

Митар: Никола Кујунџић

Василије: Борислав Врањеш

Стерија: Александар Вешоски

Музе: Александра Биро и Љубинка Васић

Извођење представе помогли: Град Панчево и Центар за културу Панчево

 

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ од 11. до 16. априла

 

Петак, 11.април

Велика дворана у 20:00 сати

 

ОБРАЋАЊЕ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА, аутора представе

 

Звездара театар Београд

Душан Ковачевић

РОЂЕНДАН ГОСПОДИНА НУШИЋА

Режија: Небојша Брадић

 

Сцена: Миле Јеремић

Костим: Марина Меденица

Музика: Влада Марковић

Кореограф: Вера Обрадовић

Организатор: Драгиша Ћургуз

Улоге:

Бранислав Нушић: Бранислав Лечић

Спасоје: Драган Петровић Пеле

Боба: Тамара Драгичевић

Келнер: Петар Бенчина

Љуба: Иван Зарић

Каћа: Сандра Балабан

 

Оркестар: Милена Живадиновић, Сања Марковић, Миа Ковачевић

 

СРЕЋАН РОЂЕНДАН ГОСПОДИНЕ НУШИЋУ! 

Стотину и педесет година је од рођења Бранислава Нушића.

За век и по од дана када се велики писац родио, нашом земљом, Србијом,  прошла су два светска рата и неколико балканских, и све болести као пратња хорди монструозних армија; прошле су генерације и генерације Срба у војничким, избегличким и печалбарским колонама, прошло је сво зло овог света.

И само понекад, неке године, у предаху ратова, у данима кад је живот имао времена да учини и нешто лепо, појављивали би се људи и њихово дело вредно постојања и трпљења овоземаљских невоља.

Бранислав Нушић се родио пре сто педесет година, и као неки људи у његовим комедијама, васкрсава сваке године све  виталнији и живљи него у време кад се причало да је стварно жив, кад су га као очигледно живог „сахрањивали” речима и реченицама исписаним мастилом од жучи, увредама да је његово „неозбиљно дело” само збир „лаких комедија”  и  –  што га је посебно заболело:

„…Оптужба да у моме хумору има погдекад и порнографије ( Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, стр. 426 ). Сиромах Скерлић, он је ову лаж однео на души у гроб”.

Овако пише и јада се, исповеда се и скоро плаче, у писму ћерки, Маргити, 1. марта 1924. године.

Ово дуго, тескобно и болно искрено писмо, може се читати и као Нушићев Литерарни тестамент.

Постоје некакви писани, овоземаљски подаци да је Нушић напустио овај свет 1938. године. Те приче су попримиле таквог маха да су многи поверовали у те гласине, па се сваке године обележава годишњица његовог одсуства из свакодневног живота, у коме је живљи од свих који га помињу по тој години одласка на „онај свет”.

Ових дана, кад се обележава сто педесет година од Нушићевог рођења, он је присутнији  у нашем свакодневном животу и  позориштима Србије више него у оно доба кад је био „стварно жив“.

О Браниславу Нушићу ваља причати само кад се помиње његов живот, његов рад и његово време рођења, 1864. година.

Да је рођен, то сви знамо.

А да је умро, у ту причу верују само неписмени и озбиљно необразовани људи.

Срећан рођендан,

Господине Нушићу!

Душан Ковачевић

У Београду, 10. марта, 2014.                                                                    

Више информација: http://www.zvezdarateatar.rs/predstave/rodjendan.php

 

Субота, 12. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Вечерња сцена

Бранислав Нушић

ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Адаптација и режија: Татјана Мандић Ригонат

 

Сценски простор: Татјана Мандић Ригонат, Бранко Цвијић

Костимограф: Ивана Васић, Ивана Шешлија – Студио Конструкт

Композитор: Драшко Аџић

Сценски покрет: Анђелија Тодоровић

Дизајн светла: Срђан Цветковић

Организатор: Тања Перовић

Асистент костимографа: Зорана Миа Радовић

Асистент организатора: Мина Кораћ, Ема Цветић

Хармоника: Дејан Миливојевић

Улоге:

Живка: Горан Јевтић

Сима Поповић: Михаило Тодоровић

Чеда Урошевић, зет: Милош Влалукин

Дара, кћи: Урош Јовчић

Рака, синчић: Катарина Марковић

Анка, служавка: Немања Оливерић

Пера писар: Саша Симовић *

Момак из административног: Растко Вујисић **

Др Нинковић: Виктор Савић

Риста Тодоровић, почасни конзул Никарагуе: Ненад Ненадовић

Ујка Васа: Властимир Велисављевић

Тетка Савка: Драгољуб Денда

Тетка Даца: Бранислав Платиша

Соја распуштеница: Александар Радојичић

Теча Јаков: Александар Горанић

Миле: Небојша Рако *

Јова Поп-Арсин: Дарко Ивић *

Сава Мишић: Стефан Ковачевић *

Пера Калинић: Срђа Бјелогрлић *

Госпа Ната, бивша министарка: Марко Јањић

Жандарми: Ален Алидини, Миљан Миљановић

 

Инспицијент: Жељо Јаћић

Суфлер: Миљан Миљановић

 

* студенти 3. године глуме, класа професорке Оливере Викторовић Ђурашковић

** студент 4. године глуме, класа професорке Мирјане Карановић Академије уметности Београд

Реч редитеља

 

ТРАВЕСТИЈЕ

„Госпођа министарка“ – мишљена као архетип, комична маска, стање свести, деформација која нема пол (и мушко је и женско својство), травестија. Прерушавање је својство племените позоришне игре која ствара смисао и трага за истинама о човеку, животу, друштву. Али игре прерушавања одлика су и политичког живота, део свакодневне матрице стварања пожељних „имиџа“ на тржишту борбе за власт и моћ. Прерушавају се и људи и идеје. Општа травестија, жанр свакодневице, у којој властохлепље укида разум.

Некада су у позоришту све улоге играли мушкарци јер је друштвено неприхватљиво било да жене глуме. Та позоришна пракса данас је огледало за нове пуританце и малограђане којима је неприхватљиво штошта, можда и да мушкарци глуме жене и мушкарце. Рам за представу је песма Јована Јовановића Змаја „Српска политика“:

„Где је српска политика? Је л кувана или је пресна? Јел’ жедна ил’ је гладна? Или игра или свира?Ил се мало рестаурира? Ил’ издише ил’ се рађа? Ил’ јој каква баба врача? Или пузи или седи? Ил’ се смеје ил’ се једи? Јел’ у двору богатоме? Ил’ у гнезду враниноме? Има л’ цуцлу или звечку? Ил’ је гдегод у запећку? Јел’ у служби ил’ у миру? Ил’ у каквом манастиру?”

Време у којем живимо позвало ме је да га мислим кроз Нушића, кроз његово љуто духовито комедиографско перо. Његови ликови нису безазлени, и кад им се смејем, ја их се и плашим.

Одавно су се размилели свуда око мене, скројили друштво по сопственој мери, па се они данас нама смеју. Министарку је Нушић писао тридесетих година прошлог века, у околностима развоја

капитализма и грађанског класног друштва између два рата, а знамо шта су тридесете године изнедриле – и фашизам и нацизам и тоталитаризам. Остајући у визуелном оквиру тридесетих, желела сам да подвучем континуитет друштвених деформација, менталитетских заума. Волела бих да Нушић није мој савременик, да је по његовом свету пала космичка прашина, али данас његова актуелност боли и на нивоу реченице и сугестије, и друштвене дијагнозе.

Татјана Мандић Ригонат

 

Недеља, 13. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

AVE SERBIA и Позориште „Славија“ Београд

Вида Басара и Петар Јакоњић

ПРЕВАРАНТИ

Режија: Вида Басара

Улоге:

Мими: Калина Ковачевић

Љубивоје: Милорад Мандић Манда

Бела: Љиљана Благојевић

Жана: Соња Кнежевић

 

Реч аутора

ПРЕВАРАНТИ  – КОМЕДИЈА СА МУЦАЊЕМ И ЗАМАЛО ПУЦАЊЕМ

„Ех, ништа више није као што је некад било“, уздишемо сви у глас. Најчешће са правом али када су преваранти у питању, оних старих се можемо сећати готово са носталгијом.

Не желим ни да причам о овим данашњим.

Комедија са муцањем и замало пуцањем, „Преваранти“, бави се управо носталгијом за старим, добрим, нежним временима у којима је, као и откако је света и века било свега, па и преваре. А шта је превара? Начин да се без много труда стигне до пара. Ево наше ситуације:

Једна од бања у Србији, тада монденских одмаралишта џет сета (не могу да одолим – толико другачијег и симпатичнијег од данашњег), и два пара. Муж и жена који се претварају да су брат и сестра; и две госпође у најбољим годинама, које су одабрале да буду грофица – удовица и њена

„дружбеница“, кренули су једни на друге. И шта се догађа када преваранти покушају да преваре преваранте? Урнебесна комедија – наравно.

А, да ли су „дечица“ лаког индустријалца из Крушевца успела да преваре Фон Белу и њену дружбеницу Жану, или је било сасвим обрнуто; да ли травар Јова лечи све од курјих очију до малоумности, да ли је младожења одјахао испред олтара са рмпалијом, ко је капетан дуге пловидбе а ко индустријалац из Јагодине, мораћете да сазнате сами. Надамо се да се после наше представе нећете осећати превареним, већ релаксираним и насмешеним и да ћете заборавити све оне мале и велике преваре са којима свакодневмо живимо.

 

Понедељак, 14. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Омладинско позориште „Дадов“ Београд

Бранислав Нушић

ХАЈДУЦИ

Адаптација и режија: Даријан Михајловић

 

Драматург консултоване адаптације: Владимир Андић

Сценограф: Александар Денић

Костимограф: Драгица Лаушевић

Композитор: Марко Марић

Сарадник на адаптацији: Тамара Јовановић

Организатор: Невена Вучковић

Асистент сценографа: Милица Станковић

Визелни идентитет представе: Марија Јевтић

Улоге:

Марко Живић, Лена Богдановић, Милош Самолов, Светислав Гонцић, Жељко Максимовић, Матија Матовић, Теа Рајевац, Вељко Кнежевић, Никола Арсић, Михаило Гајић, Павле Паранов

Музичари: Марко Марић, Никола Улемек, Александар Савић 

 

Реч редитеља

Већ неко време, за историју кратко, када се помене Нушић и његов комедиографски опус помислимо на министарку, ожалошћену породицу, народног посланика и остале ликове свеже установљеног грађанског сталежа државе Србије. Од самосталности Србије стечене на Берлинском конгресу стидљиво се развија малограђанштина, тај преко потребни састојак развоја сваког друштвеног система. Тако полако настају малограђани или економски нижи средњи слој, настају први изданци пролетера или прве генерације индустријских радника. Србија почиње да се везује уз велики европски брод. Србија, наравно, данас нема трећу генерацију индустријских радника, тако да нема ни класичан пролетаријат, али се средњи сталеж у оној младој Србији још некако и направио. А онда, када су почеле да падају бомбе у Србији, тај се средњи сталеж десетковао у првом и да би онда у другом рату био скоро сасвим уништен. Наша прича односи се на те људе, на измишљено време после тих ратова и великих ресетовања Србије. Шта је било после са госпођом министарком? Дали је преживела народне судове? Да ли је као и Жанка Стокић била спакована на једну воловску запрегу и избачена на улицу? Шта је било са народним послаником? Да ли је и он могао да задржи јавно политичко опредељење? Шта је било са онима који су побегли, отишли и зашто Србија у последњих стотину година започиње три пута испочетка да гради свој друштвени систем?

Како је некада изгледала школа, шта су учили ондашњи Срби, о чему су сањали, шта је за њих био напредак? Да ли су били бољи од нас данас? То је време капетана Мише, Паје Бунде, господина Ђоке Павловића, Гиге Гершића, Фотије Иличића, Стевана Сремца, Лазар Комарчевић,

Милета Крпе, Расинског, Данице Марковић, Маге Магазиновић и наравно, време Бен Акибе. Некако је то време, време великана. Колико год да се смејемо данас Нушићевим ликовима, то значи само да су мане остале исте, а да ли су нам и врлине остале исте? Тај наш belle epoque је нестао некако брутално, напрасно, о томе и у представи инспирисано Нушићем, књигом „Хајдуци“ и његовом аутобиографијом.

 

Уторак, 15. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Београдско драмско позориште

Сташа Копривица

АНЂЕЛИ ЧУВАРИ

По мотивима драме Сема и Беле Спевек и сценарија Раналда Мек Дугала

Режија: Вељко Мићуновић

 

Сценограф: Весна Поповић

Костимограф: Драгица Лаушевић

Избор музике: Вељко Мићуновић

Организатор: Марија Батиница

Улоге:

Раша: Марко Живић

Аца: Андрија Кузмановић

Филип Кнежевић: Милан Чучиловић

Емилија – Ема Кнежевић: Љубинка Кларић

Милица Кнежевић: Ања Алач

Андреј Вацић: Миљан Прљета

Макс: Владан Милић

Вукша: Слободан Бода Нинковић

Пера: Милорад Дамјановић

Столе: Дејан Матић Мата

 

Инспицијент: Оливера Милосављевић

Премијера 25.01.2014.

Трајање: 1сат 20 минута

 

О комаду

Заводљиви заплет приче о одбеглим робијашима који чине добро дело, послужио је као инспирација приличном броју врсних што театарских, што филмских аутора. Првобитна верзија– француска комедија „Анђеоска кухиња“ Алберта Хусона, послужила је Самјуелу и Бели Спевек као потка за комад „Моја три анђела“, праизведеном на Бродвеју 1953. у Мороско театру (готово 350 извођења).

Сташа Копривица у свом драмском првенцу – враћа ову причу у позориште, смештајући је данас и овде, међу ликове и околности против којих је само смех лековит.

 

Реч писца

Најбољи начин да победиш оно чега се плашиш јесте да му се насмејеш у лице. „Анђели чувари“ су мој покушај да се насмејем у лице ономе што мене, а верујем и многе друге на овим просторима тишти. Некако смо већ одавно закључили да нам је менталитете незгодан и да смо сами себи криви за све, можда је сада тренутак да сами себе почнемо да спашавамо и постанемо сопствени Робин Худови у потрази за правдом која нам недостаје.

Сташа Копривица

 

Реч редитеља

Шта значи бирати свој животни пут?

Да ли су људи на погрешном путу самим тим лоши људи?

Запитамо ли се под којим су га условима бирали, зашто су на странпутици?

Доброта, племенитост, пожртвованост у служби су ћара, интереса и једнократног дила – то је тако ту где живимо и зато ова црна комедија поставља питање ко је за осуду: они иза решетака или они на слободи?

Ово је прича о људима који су иза решетака, који нису анђели само зато што нису на слободи.

Вељко Мићуновић

 

Среда, 16. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Српско народно позориште Нови Сад

Бранислав Нушић

ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Редитељ и избор музике: Радослав Миленковић

 

Сценограф: Даниела Димитровска

Костимограф: Јасна Бадњаревић

Асистент режије: Миа Кнежевић

Продуцент: Елизабета Фабри

Фотограф: Срђан Ђурић

Асистент костимографа: Снежана Хорват

Асистент сценографа: Нада Даниловац

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Тодор Савин

Улоге:

Живка, министарка: Лидија Стевановић

Чеда Урошевић, зет: Југослав Крајнов

Ујка Васа: Александар Гајин

Дара, кћи: Јована Мишковић

Анка, служавка: Сања Ристић Крајнов

Рака, синчић: Марко Савковић

Пера, писар из административног одељења: Предраг Момчиловић

Др Нинковић, секретар Мин.спољних послова: Марко Савић

Госпа Ната: Љубица Ракић

Риста Тодоровић, кожарски трговац: Милорад Капор

Пера Каленић: Милован Филиповић

Учитељица енглеског језика: Јелена Антонијевић

Соја, распуштеница: Гордана Јошин Гајин

Тетка Даца: Тијана Максимовић

Христина, Дацина кћерка: Вишња Обрадовић

Јован Поп-Арсин: Мирослав Фабри

Тетка Савка: Гордана Каменаровић

Тетка Панта: Оља Стаменковић

Мила, Пантина кћерка: Маја Николић

Теча Јаков: Драгомир Пешић

Статисти: Славенко Ступић, Драган Шушњар, Славиша Амиџић, Стеван Хемун

 

Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов

Суфлер: Наташа Барбир

 

Премијера: 24.01.2014. Сцена „Пера Добриновић“

Представа траје: два сата и петнаест минута с једном паузом

 

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта

Директор технике: Раде Букумировић

 

Реч редитеља

Амбиција.

 

Реч писца

“… Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже;међу оним људима који немају снаге да буду добри, али тако исто немају храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце. У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континетне само новинарска лектира.

Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала косу, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-дешина, прија Маци изгорео куглов, а прија Анка изгубила на фрише-фире сто седамдест динара. Ето, то су сензације, то су емоције, то су догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за руку једну добру жену и добру домаћицу – госпођу Живку Поповић – и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе је сва једноставност проблема који тај комад садржи.“

Бранислав Нушић

 

Четвртак, 17. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

ПРОГРАМ ДОДЕЛЕ НАГРАДА

затим,

 

Жорж Фејдо

НЕ ШЕТАЈ СЕ ГОЛА!

Режија: Вељко Мићуновић

Улоге: Ана Сакић, Власта Велисављевић, Милан Лане Гутовић, Боривоје Ненић, Милан Томић

 

Све се догађа брзо. Сви јунаци овог водвиља су јаких црта, „худежествени“ у комичкој искривљености, претераности, неосвешћености. Ови скоројевићи су уистину у проблему, боре се за властите интересе и сваку ситницу доживљавају фатално. Парадокси се гомилају великом брзином у ситуацијама које им не дају да предахну. Сви су преострашћени, јер сви морају да испуне оно што су зацртали, баш ту, баш тог дана…

Какав погрешан и ишчашен дан! У животу Вантруових овај је дан устао на „леву“ ногу и навадио се на њих. Заправо, њихово јутро се продужило и увелико постало дан… нису се ни разбудили. Погрешан, ишчашен дан који ће им ишчашити живот, још док не зађе врело париско сунце…

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА О ДОДЕЛИ НУШИЋЕВЕ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ГЛУМЦУ КОМИЧАРУ ВЛАСТИ ВЕЛИСАВЉЕВИЋУ, ДРАМСКОМ УМЕТНИКУ ИЗ БЕОГРАДА 

Жири у саставу: Светлана Бојковић, драмска уметница из Београда, председница, мр Татјана Лазаревић Милошевић, професор књижевности из Смедерева и Светозар Рапајић, професор режије на Факултету драмских уметности и професор глуме на Приштинском универзитету, из Београда, на седници одржаној у Београду 4. јануара 2014. године, једногласно је одлучио да признање НУШИЋЕВА НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ГЛУМЦУ КОМИЧАРУ додели Власти Велисављевићу, драмском уметнику из Београда.

Уметничка личност Власте Велисављевића представља феномен нашег, и не само нашег глумишта. На даскама које живот значе провео је равно 75 година. Да се неко тога сетио, могла је бити обележена и годишњица каријере, какву, колико знамо, ни један наш глумац није остварио, а не верујемо ни да у ширим размерама постоји више таквих примера. Симболично, и сам почетак његовог глумачког постојања везан је за Нушића. Први пут је на даске изашао 1938. године у чувеном „Родином позоришту“ у Београду, које је водила Нушићева ћерка Гита Предић-Нушић, каснији оснивач и позоришта „Бошко Буха“. У „Родином позоришту“, које је играло представе на сцени „Мањеж“ Народног позоришта, данашњем Југословенском драмском позоришту, Власта је играо у Нушићевим једночинкама за децу, а припремали су и  „Пут око света“, чија премијера је отказана због Нушићеве смрти. Ако изоставимо драматичне догађаје његове узбудљиве романескне биографије и ограничимо се само на уметнички део, подсетићемо се да је Власта био студент чувене прве глумачке генерације, коју је водио Мата Милошевић, на тек основаној Академији за позоришну уметност. Затим је уметничка путања водила Власту у позоришта у Мостару и Тузли, у Београдско драмско позориште и Југословенско драмско позориште, чији је сада почасни члан.

Списак глумачких остварења Власте Велисављевића обухвата невероватан број од преко 350 улога у позоришту, филму и на телевизији. Поред свог матичног позоришта играо је, а игра и сада, у свим београдским позориштима. Његов репертоар обухвата и велику класику, од Шекспира до Максима Горког и од Стерије до Нушића, али и замршене улоге из захтевних савремених комада наше и светске драматургије. Све те разноврсне задатке, и веће и мање, играо је са подједнаким успехом. Ипак, оно по чему га највише памтимо, јесу мали бисери – упечатљиве епизоде, које су понекад остајале у сећању дуже од неких главних улога. Власта је годинама постао прави мајстор да у неколико глумачких потеза, дискретних, али живих, читљивих и убедљивих, наслика галерију портрета малих људи, неприлагођених околностима у које их је судбина бацила, који живе у сопственом свету ван реалне норме, и зато, иако су дубоко несрећни, постају и неодољиво смешни. Тиме је Власта развио једну драгоцену боју у нашем глумишту, која је својом трагикомичношћу нарочито била блиска ликовима Чеховљевог рукописа, с једне стране ишчашеним, а опет обичним, дубоко несрећним, а истовремено и ексцентричним и комичним. Најбољи пример тога су скорашње Властине улоге, попут Фирса у Чеховљевом „Вишњику“, али и најновијох улога у Нушићевим комедијама, као што је Таса у „Сумњивом лицу“. Своје осећање живота и сцене, по коме се и у најнесрећнијим околностима проналази драгоцено зрнце хумора, преточио је у сопствену комичну боју, која је увек на ивици, и зато је нарочито блиска модерној драматургији и савременом погледу на свет.

Властин узбудљив живот, пун успона и падова, невероватних перипетија, замршених заплета и неочекиваних преокрета, као и његова глумачка биографија, могу се упоредити са мешавином жанрова, која је ипак комплементарна. Има ту и и трагедије и комедије, и гротеске и водвиља, и сатире и антидраме. На све то долази Нушићева награда, као круна једне богате, дуготрајне и узбудљиве каријере, која и даље траје и још ће трајати, јер, као што је то и сам изјављивао, Власта се не осврће на време иза себе, него иде напред, и живи радост у сваком детаљу.

У Београду, 4. јануара 2014.

 

Жири:

Светлана Бојковић, председник

Светозар Рапајић, члан

мр Татјана Лазаревић Милошевић, члан

 

Организациони одбор 31. Позоришног фестивала „Нушићеви дани”

 

Председник:

др Јасна Аврамовић, градоначелница  Смедерева

Заменик председника:

Драгослав Мандић, заменик председника Управног одбора Центра за културу Смедерево

Секретар:

Бојана Менковић, представник Центра за културу Смедерево

PR :

Сања Накић, новинар уредник Телевизије Пинк

Чланови:

Миша Ивковић, члан Градског већа града Смедерева задужен за ресор културе и образовања

Драгољуб Мартић, вршилац дужности директора Центра за културу Смедерево

Данијела Милошевић, вршилац дужности директора Историјског архива Смедерево

Татјана Гачпар, директор Музеја у Смедереву

Сава Ђуричић, представник  Центра за културу Смедерево

Владимир Дасукидис, књижевник и позоришни редитељ

Виолета Максимовић, шеф Одсека за рачуноводство, Градске управе града Смедерева

 

Уметнички директор Фестивала:

Сава Ђуричић, уредник сценског програма Центра за културу Смедерево

 

Селектор Фестивала:

др Драгана Чолић Биљановски, тетролог, професор ФДУ у Београду

 

Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару

Светлана Цеца Бојковић, драмска уметница(председник)

Светозар Рапајић, професор Факултета драмских уметности у Београду и професор глуме на приштинском универзитету

мр Татјана Лазаревић Милошевић, професор књижевности

 

Стручни жири за доделу награде за најбољу представу

Братислав Петковић, драмски писац и редитељ

Јелица Сретеновић, драмска уметница

Драгослав Бата Мандић, професор књижевности

 

Комисија за пребројавање гласова публике за глумачко остварење вечери и најбољу представу по оцени публике

Бојана Менковић, представник Центра за културу (председник)

Радмила Пешић, представник Центра за културу (члан)

Милица Ђукић, представник Центра за културу (члан)

представник гостујућег позоришта(члан)

 

Цена улазнице за дечију представу је 150 динара

Цена улазнице за програм „У сусрет Нушићевим данима“ је 300 динара.

Претфестивалски програми фестивала су бесплатни.

Цена улазнице за представе у фестивалском програму је 500 динара.

Комплет улазница за представе у фестивалском програму је 2.500 динара.

Одобравамо попуст од 20% за организовану посету (минимум 30 улазница) за кабаретске представе и представе у фестивалском програму.

 

Преузми PDF

31_Nusicevi-dani_2014_plakat

31_Nusicevi-dani_2014_flajer

31_Nusicevi-dani_2014_bilbord