КЛАУСТРОФОБИЧНА КОМЕДИЈА

Клаустрофобичну комедију сам писао пре тридесет година. Писао сам је са осећањем да живимо у тескоби која се прикрива повременим отварањем прозора. Излазак из те наше тескобне куће – домовине, у земље „слободе“ – најчешће у Италију, било је осећање одласка на викенд затвореника осуђених на живот у комфорном затвору и под будним оком „једне од најбољих европских полиција“.

Човек може бити заглављен у лифту као и у држави, каже Сава оџачар у улози радничке сиротиње и тамнопутог Отела – човека заљубљеног у живот који му је недостижан.

Поднаслов ове горке комедије могао би бити и наслов: Позориште потказује живот. То је тачна и ваљда једина честита страна потказивања као жеље за истином.

Душан Ковачевић

Звони телефон. Подижем слушалицу. Душан.

Са Душаном сам ковао планове да радим Професионалца, Клаустофобичну комедију и Лари Томпсона али све је пало у воду. Није било пара за културу, као и сваке године. Филмом нисмо записали ни време ни нас.

Театар звездара ми је подарио позоришни хит Мала, интуитивну драму наше трагедије Живот Јованов, трагедију неоколонијализма источне Европе Брод љубави и глобалну инсталацију интелектуалца у медијску атракцију Јавна личност. Провокација позориштем…

Тридесет година касније телефон поново звони. Душан… Возим ка аеродрому, другом руком активирам мобилни телефон. Нова представа!

За ове три деценије као да је нестало добрих људи из нашег суседства. Бата, Дача, Миша, Жарко, Сека, Софи… Три деценије. Осамдесете наша Клаустофобична комедија, данас комедија наше клаустофобије. Да ли се заиста све толико променило? И да ли је заиста толико времена прошло? И да ли сам заиста заволео театар…?

Дарко Бајић

(…)

„Онда је била више комедија, данас је комедија наше клаустрофобије и важних ствари у животу које су нестале, јер смо окренути углавном само материјалном, а заборављамо на доброту и људе који дају смисао нашем животу“, оценио је редитељ.

(…)

Бајић је рекао да је ауторски тим задржао представу у оном времену, али да ће се препознати у репликама исте муке, само што „30 пута више боле, јер је прошло 30 година“.

„То је представа о позоришту, уметности и политици. Данас таблоиди као да су нам одвукли пажњу од позоришта. Позориште треба да буде и политичко и позориште душе, место враћања добре енергије. Позориште је заправо остало исто, али као да се у овој таблоидној култури занемарује. Ова представа жели да буде критична, али и да покаже доброг човека“.