ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Трећи позоришни фестивал ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

Добро дошли у позориште

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ 

 

Субота, 9. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

 

Народно позориште Сомбор, Град Театар Будва и Центар за културу Свилајнац

Вилијам Шекспир

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Адаптација и режија: Кокан Младеновић

 

Костимографија: Татјана Радишић

Сценографија: Марија Калабић

Музика: Ирена Поповић

 

Улоге:

 

Брут: Сергеј Трифуновић

Марко Антоније / Јулије Цезар: Саша Торлаковић

Касије: Бранислав Трифуновић

Октавије / Каска: Марко Марковић

Порција / Калпурнија: Јелена Минић

 

Инспицијент: Зоран Вучковић

Светло: Милош Смиљић и Дејан Мандић

Тон: Бранко Марић

Видео техничар: Игор Пекановић

Костим: Рената Терзић

Шминка: Радмила Пекез

Реквизита: Данијел Учур

Декор: Бранислав Бирвалски и Миле Ковачевић

Шеф сценске опреме: Немања Вукичевић

Бине мајстор: Дејан Плетикосић

Технички директор: Стипан Петреш

 

Организатори: Весна Врањеш и Топлица Мандић

Уредник: Тијана Марковиновић

Директор: Михајло Несторовић

 

Трајање: Сат и 40 минута

 

Писац

Вилијам Шекспир (1564-1616) најистакнутији је драмски писац епохе ренесансе у Енглеској. Иако је прошло четири века од Шекспирове смрти, време није могло да умањи ни вредност ни актуелност његовог дела. Шекспировом појавом и његовим делом европско позориште је достигло врхунац, своју класику. У Шекспировој стваралачкој личности сједињени су комедиограф и трагичар. Шекспирово драмско дело показује да је овај писац и класик европске драме велики психолог, изванредни познавалац човекове душе и манифестација људског: радости и туге, љубави и мржње, искрености и притворности, благости и немилосрдности, скромности и незаситости.

Позоришту је Шекспир посветио живот: био је члан позоришних дружина, адаптирао је за позориште старије драмске текстове, врло дуго је био глумац, режирао је представе, писао оригиналне драме. Био је угледан песник и драмски писац још за живота, а репутацију која одговора данашњим размерама задобија у 19. веку. Романтичари су истицали његову генијалност, а био је слављен од стране викторијанаца. На његовом гробу стоји натпис: „По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по учености Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има.“

Шекспира изузетно занимају две тематске области: историја и човек. Историји ће се посветити у историјским драмама и римским трагедијама; човеку појединцу посветиће се у комедијама и трагедијама карактера. Теме налази у поемама, старим причама, хроникама, италијанским новелама. Песнички и позоришни таленат, сједињени у једној личности дали су драмска дела врхунског домета и свевремене вредности.

Вилијам Шекспир је аутор трагедија: „Ромео и Јулија“, „Тит Андроник“, „Јулије Цезар“, „Хамлет“, „Отело“, „Краљ Лир“, „Магбет“, „Антоније и Клеопатра“, „Кориолан“, „Тимон Атињанин“…

Од комедија, Шекспиров опус укључује дела: „Сан летње ноћи“, „Млетачки трговац“, „Укроћена горопад“, „Много вике ни око чега“, „Веселе жене виндзорске“, „Богојављенска ноћ“ , „Бура“…

У историјске драме које потписује Шекспир спадају: „Краљ Хенри VI“, „Краљ Ричард III“, „Краљ Ричард II“, „Краљ Џон“, „Краљ Хенри IV“, „Краљ Хенри V“, „Краљ Хенри VIII”.

Шекспир је писао и позеију. Аутор је књиге сонета и поема међу којима су „Венера и Адон“ и „Отмица Лукреције“.

 

Редитељ

 

Кокан Младеновић (1970, Ниш) завршио је средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1995. године у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Режије (избор): Шекспир, Буњуел, Милер „Хамлет“, Хармс „Случајеви“, Тирсо де Молина „Севиљски заводник и камени гост“, Бомарше „Фигарова женидба“, Аристофан „Лисистрата, Мир, Правда“, Агота Криштоф „Велика свеска“, Душан Ковачевић „Маратонци трче почасни круг“, „Балкански Шпијун“, „Сабирни центар“, Хенрик Ибзен „Пер Гинт“, Александар Поповић, „Развојни пут Боре Шнајдера“; „Мрешћење шарана“, Шекспир „Богојављенска ноћ“; „Сан летње ноћи“; „Укроћена горопад“, „Ромео и Јулија“, Љубомир Симовић „Путујуће позориште Шопаловић“, Барико „Илијада“, Горан Петровић, К. Младеновић „Опсада цркве Светог Спаса“, Велимир Лукић „Афера недужне Анабеле“, Слободан Селенић „Ружење народа у два дела“, Горан Стефановски „Баханалије“, Михаил Булгаков, К. Младеновић „Мајстор и Маргарита“, Вида Огњеновић, „Како засмејати господара“; „Је ли било кнежеве вечере?“ Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић „Хобит“,  Џ. М. Бари, М. Стојановић „Петар Пан“, Енда Волш „Disco pigs“, Фоси, Кандер, Еб, „Чикаго“, Радо, Рагни, Мек Дермот „Коса“, Мадач „Човекова трагедија“, Маја Пелевић „Поморанџина кора“, „Ја или неко други“, „Скочидјевојка“. Голдони, „Слуга двају господара“, К. Младеновић/М.Грубић, „Зона Замфирова“, мјузикл по делу Стевана Сремца, Бомарше, К. Младеновић, Ђармати „Опера ултима“, Есхил „Оковани Прометеј“, Александар Дима „Три мускетара“, Сервантес „Дон Кихот“, Нушић „ДР“, Ларс фон Трир „Догвил“, К.Младеновић/К.Голи „Просјачка опера“, на тему Џона Геја, И. Андрић, К. Младеновић, „На Дрини ћуприја“…

Са успехом је режирао у  позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Био је уметнички директор позоришта „Дадов“ , стални редитељ и уметнички директор Народног позоришта у Сомбору, директор драме Народног позоришта у Београду и управник позоришта Атеље 212 у Београду.

За свој  рад, добио је награду „Бојан Ступица“,  као и многе друге значајне награде, међу којима су: три Стеријине награде, награда „Бора Михајловић“, награда Ардалион фестивала у Ужицу, гранд при за режију на Међународном позоришном фестивалу у Будимпешти, четири Златна ћурана на Данима комедије у Јагодини, четири награде Јоаким Вујић, четири награде на Војвођанским сусретима позоришта, три награде на Фестивалу класике у Вршцу…

 

О представи

Трагедија „Јулије Цезар“ један је од најзначајнијих комада у историји драмске литературе, а њен основни мотив – револуција и политички преврат, који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије, нису, на жалост, изгубили на својој актуелности од времена настанка овог комада, па до данас. Пишући о убиству Јулија Цезара у римском сенату, 44. године п.н.е, Шекспир, у ствари, исписује тужну причу о краху племенитих револуционарних хтења, која се, у судару са личним интересима, властољубивошћу и похлепом самих револуционара, претварају у своју накарадну супротност. Јунаци античког Рима, постају, петнаест векова касније, Шекспирови савременици, уроњени у сплетке и завере елизабетанског двора, али и савременици нашег историјског тренутка у коме је могуће последње деценије наше актуелне историје посматрати кроз призму ликова и односа „Јулија Цезара“.

Хоћемо ли и након ове представе веровати у револуцију, или ћемо схватити да је реч тек о пукој замени друштвених елита? Хоће ли нам постати јасно да једни те исти људи, били они у изобилној позицији власти, или у лагодној позицији опозиције, управљају нашим животима последњих двадесетак година, смењујући се на лествици власти, и идући горе-доле, као на каквом паланачком каруселу. Хоће ли нам изнова продати велике речи, држати запаљиве говоре и нахушкати нас на још једну побуну на чијем ће крају „борба за опште добро“ прерасти у њихову личну корист? Можемо ли да престанемо да верујемо у демократију ако нам се она руга у лице? Можемо ли да трпимо аутократску власт само зато што знамо да ће једног узурпатора заменити други? Можемо ли да пристанемо на друштва у којима живимо, ако знамо да су заснована на лажи? Можемо ли да се боримо против лажи, ако више ни сами не знамо шта је истина?

Кокан Младеновић

 

„Јулије Цезар“ је трагедија која говори о револуцији и политичком преврату „који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије“ и на жалост, након четири стотине година од свог настанка, овај комад није изгубио на актуелности; јунаци ове трагедије заправо су наши савременици. Последњих двадесет година на власти се смењују једни те исти људи који личну корист стављају испред свега и цео систем вредности је заснован на неистини. Критикујући актуелну власт која занемарује битност образовања и културе у представи се поставља питање – „Шта бисте урадили када би сте увидели да вам се држава креће ка тиранији? Ако би један човек постајао исувише моћан – да ли би сте и шта то урадили да га у томе зауставите?“ – Шта би сте ви урадили?

Тијана Марковиновић

 

 

Позориште

Прва представа у згради Позоришта у Сомбору одржана је 25. новембра 1882. године. Здање је саграђено на иницијативу Деоничарског друштва сомборског позоришта, формираног 1879. које су чинили грађани Сомбора. Од тада, Позориште у Сомбору ради континуирано. Стално професионално позориште делује од 1946. године, а 1952. прераста у Народно позориште.

У Сомбору су режирали најистакнутији редитељи своје генерације: Мата Милошевић, Марко Фотез, Јован Путник, Славољуб Стефановић Раваси, Љубомир Драшкић, Дејан Мијач, Паоло Мађели, Вида Огњеновић, Димитрије Јовановић, Стево Жигон, Петар Вечек, Зоран Ратковић, Љубослав Мајера, Јагош Марковић, Душан Петровић, Кокан Младеновић, Горчин Стојановић, Радослав Миленковић, Егон Савин, Љубиша Ристић. На нашој сцени су извођени најзначајнији домаћи и светски позоришни класици, али смо такође пратили нову и авангардну драмску литературу.

Део историје Народног позоришта Сомбор су и два његова управника, Жига Јасеновић и Никола Пеца Петровић који су га сместили у ред најзначајнијих театарских кућа у земљи, чије је границе често прелазило.

У последње скоро две деценије, наше Позориште је било једно од најмобилнијих у нашој земљи. Представе су гостовале у Мађарској, Аустрији, Македонији, Словачкој, Бугарској, на Кипру, у Словенији, Русији, Украјини и Црној Гори и освојиле бројне награде.

Од 1993. године, сезону завршавамо фестивалом Позоришни маратон. Током неколико дана, и ноћи, једна за другом, смењују се представе нашег Позоришта и представе гостујућих позоришта, позоришних група и студената драмских факултета.

Народно позориште Сомбор има две сцене: Велику сцену и Малу сцену – Студио 99.

www.npozoristeso.co.rs

 

Град театар Будва

По концепцији мултимедијални са програмским блоковима који се прожимају, Град театар спада у велике фестивале. Остварује се у споју уметничког стваралаштва и амбијента и пејзажа карактеристичног за овај крај.

Од првог фестивала до данас програми се одвијају на Цитадели, старој аустријској тврђави и просторима које одреде редитељи продукција и гостујућих представа. Како године пролазе Цитадела постаје симбол позорнице, сцене над морем.

Остале сцене су сви простори где су игране или могу да се играју представе: плаже, порте манастира, лука, трг испред града, црква Санта Марија, парк и темељи ранохришћанске базилике. Придржавајући се концепције утврђене првих година фестивала, развијајући у њој оно најбитније сопствену продукцију, Град театар је постао посебан продукциони центар Југославије где настају значајни позоришни пројекти нашег времена. Ову констатацију потврђује чињеница да су освојили најзначајније награде на престижним фестивалима Стеријином позорју и Битефу и другим смотрама позоришног стваралаштва.

www.gradteatar.me

 

Центар за културу Свилајнац 

Центар за културу обједињује организовање свих културних активности у Општини. Зграда Центра за културу подигнута је 1934. године за Соколско друштво „Душан Силни“ у „спомен блаженопочившем и витешком краљу Александру Првом Ујединитељу“. У истој згради 1964. почиње са радом Раднички универзитет „Драгош Илић“, а 1996. Одлуком Скупштине општине оснива се Центар за културу. Крајем шездесетих година зграда је прилагођена извођењу културно-уметничких програма, а четрдесет година касније, током 2011. урађена је прва комплетна реконструкција и адаптација здања. Данас је зграда Центра за културу репрезентативан простор прилагођен приказивању различитих уметничких форми.

Делатност установе усмерена је на позоришне, музичке, ликовне и друге уметничке манифестације, а у свом програму обједињује професионалне и аматерске садржаје. Аматерски позоришни живот у Свилајнцу има дугу традицију и везује се за 1867. годину, када је у просторијама градске кафане Таково основана позоришна трупа. Од 1996. године, континуирано се ова грана стваралаштва развија под окриљем Центра за културу. До данас је премијерно изведено више од 30 представа, захваљујући великом ентузијазму глумаца аматера, ангажовањем искусних редитеља и озбиљним радом.

Централна културна манифестација Општине Свилајнац, у организацији Центра за културу је „Синђелићеви дани“. 

czksvilajnac.rs