ТМУША: ТАКО МИ СРЦА

Велика дворана у 20.00
Вечерња сцена Позоришта
Дома културе Пријепоље

Снежана Гњидић
ТМУША: Тако ми срца

Редитељка: Сунчица Милосављевић
Сценографкиња и костимографкиња: Јелена Стојановић
Композитор: Ненад Урошевић Били
Играју: Светлана Гојак Брајовић, Рукија Хусовић, Софија Рвовић, Ерна Јакуповић
Дамир Рондић, Горан Лововић, Екрем Лотрић – Џо, Хамза Ровчанин, Милош Милошевић

Слободан улаз

***
Саветница за избор и припрему књижевне грађе: Хадија Џигал Кријешторац, Библиотека “Вук Караџић”, Пријепоље
Саветница за избор експоната за опрему сцене: Мирослава Љиља Љујић, Музеј у Пријепољу
Композитор песме „Пупољак“: Аврахам Сузин
Песму „Пупољак“ изводи: Марија Дробњак
Гуслар: Бранко Несторовић, Гусларско друштво “Милешевац”
Медијска обрада: Радован Чаркиловић, Телевизија Форум Пријепоље
Кореограф-сарадник: Предраг Дивац, КУД Дома културе Пријепоље
Сарадник за сценске борбе: Иван Бабић, Полицијска испостава Пријепоље
***
Костим израдиле: Вера Лојаница, Чедомирка Гојаковић
Сценографију израдио: Микаило Чпајак
***
Помоћник редитеља и инспицијент: Екрем Лотрић – Џо
Реквизитерка и гардероберка: Ивона Булатовић
Мајстор светла: Милан Шарчевић
Мајстор тона: Амер Поровић
Шеф бине: Душан Адамовић
***
Организатор: Василије Мићовић
Продуцент: Радослав Коругић, Дом културе Пријепоље
Сезона 2016/17.

Представа Тмуша – Тако ми срца је специфичан облик позоришта заједнице, настао кроз сарадњу три градске установе културе, уз подршку позоришних професионалаца, на пројекту од јасног културног значаја за локалну заједницу. Представа чини самостално позоришно дело намењено широкој публици, а такође афирмише специфичан модел едукације и еманципације учесника и средине кроз позоришни рад.
Рођен из намере да се кроз позоришни рад афирмише локална културна традиција и допринесе јачању културног идентитета и кохезије у плуралној заједници, пројекат је отпочео истраживањем књижевне, биографске и историјске грађе о писцу родом из Пријепоља – Владиславу Веселиновићу Тмуши (1888-1954). Веселиновић је писао прозу, поезију и драме с мотивима из Пријепоља и других крајева где је живео и стварао (Србија, Македонија и Босна и Херцеговина). Између два светска рата био је изузетно популаран и извођен широм Југославије. Иако цењен од савременика, конкретно Бранислава Нушића који га је позвао за секретара Народног позоришта у Сарајеву и уредника позоришног листа, ипак није био високо оцењен од стране књижевне, а ни позоришне критике (избор тема и стил сматрају се превазиђеним и традиционалним) и данас је потпуно заборављен.
По његовој смрти, породица је сву књижевну заоставштину уступила Матичној библиотеци „Вук Караџић“ у Пријепољу. Библиотека је отпочела уређивање грађе, одржала два стручна скупа о Веселиновићу и објавила збирку његових изабраних приповедака, есеја и песама (2016). Рад на развоју драме, а потом представе Тмуша, кренуо је од те збирке, а уз помоћ пријепољске Библиотеке и Музеја, укључио и додатну грађу о писцу, као и о културном простору на ком је стварао у бурним историјским и политичким временима.
Ауторску драму о писцу Веселиновићу написала је Снежана Гњидић. На основу увида у грађу и консултација са стручним кадром установа културе у Пријепољу, драматуршкиња је, у договорима с редитељком, користећи постдрамски приступ, развила наративну окосницу, те у њу укључила низ историјских коментара са пост-југословенског простора, налазећи паралелу између пишчевог и нашег времена. Снажну метафору ауторке су пронашле у значењу псеудонима Тмуша (помрачина), тумачећи тај појам као ’балкански мрак’. Текст ће се, током рада, развијати кроз три верзије, а коначну ће добити у процесу изградње представе.
Прва циљна група пројекта били су чланови ансамбла – грађани Пријепоља различите етничке, верске и генерацијске припадности. Током рада на представи, глумци су се упознавали с културном и политичком историјом свог града, краја и региона, али и размењивали живе културне обрасце. Рад је подразумевао деконструкцију тема из културне и фолклорне традиције (нпр. Хасанагиница, легенде из пријепољског краја, рад Соколског покрета), митске и савремене историје (српска средњевековна историја, историја Санџака, сарајевски атентат, голгота српске војске у И светском рату), али и савременог живота (улога и значај уметника у друштву, положај жена и др).
Представа је рађена савременим сценским језиком, с преклапањима временских и просторних планова и слободним третманом представљања ликова, у функционалној сценографији сведеној на вишезначне елементе и лоцирањем радње и значења уз помоћ видеа. Кроз причу о Тмушином животу, представа фрагментарно приказује трагикомичне стране балканске тмуше у политици, позоришту и личним историјама савременика, указујући на оживљавање ратничко-племенског културног обрасца кроз грађанске ратове 90-их година и испитујући улогу писца (уметника) у раскиду с тим наслеђем и развоју друштва ка отвореном, грађанском моделу.
Извођење представе обележено је отварањем бројних питања, како у локалној средини, тако и на гостовањима широм пост-југословенског простора. Осим на нивоу ансамбла, представа је допринела јачању модерног, грађанског културног идентитета мултиетничке, мултиконфесионалне и мултикултурне заједнице, кроз критичко промишљање традиције, званичне културе и историје овог краја. Почетна претпоставка ауторског тима да за тему представе која се ради у заједници треба бирати локално релевантну тему, у потпуности се потврдила.

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Није никада мален онај
Ко Велико осетити може!
Владислав Веселиновић Тмуша

ПЕРОМ ПРОТИВ ОРУЖЈА
Представа ТМУША – ТАКО МИ СРЦА је ауторски пројекат о Владиславу Веселиновићу Тмуши, најпознатијем писцу родом из Пријепоља. О њему се данас зна врло мало. У историјским прегледима домаће књижевности и драме, он се тек овлаш помиње. Његова дела нису доживела нова издања, а драме се више не изводе.
Након упознавања Тмушине прозе, поезије и драмског дела, постаје јасније зашто је овај писац, својевремено један од најчитанијих и најрадије играних на југословенским просторима, потонуо испод књижевног хоризонта.
У свом целокупном опусу, Тмуша је био песник хармоније, оптимизма и вере у човечанство. Живео је и стварао током најбурнијих деценија XX века, када је на овим просторима чешће говорило оружје него Музе, а ипак је непоколебљиво, својим животом и делом, заступао уверење да је људска природа у суштини племенита, да се кроз доброту и лепоту и најсуровији човек може преобратити, да заједништво људи води у светлију, хуманију будућност која неминовно мора доћи. Тмуша је имао оно што болно недостаје данашњем времену – идеале.
Стварност га је сурово демантовала. Човек Тмуша платио је трагичан лични данак времену велике тмуше, када су легитимитет добили најмрачнији људски пориви. Од тада до данас, све за шта се наш писац залагао као да се затире, разноси плотунима и сасеца камама и бајонетима.
И наше време – оно од пре четврт века једнако као и данашње – рекло би се да више лежи под сенком него под светлошћу. Шта би данас би Тмуша рекао, писао? Како би поступао у времену у ком ми живимо?
Размишљајући о овом питању, пратили смо живот Владимира Веселиновића Тмуше и поступно градили причу о приликама, интригама, замкама и заносима на Балкану. Мерили смо песничку реч спрам пуцњева и удараца ножа, трагајући за коренима упорне балканске драме. Препознавали смо личну битку песника са ратником ког генетски носи у себи и бележили његове моралне изборе. Временски планови су тако почели да се преплићу, јер се прича у суштини понављала, пошто ниједна претходна није разрешена.
Тако је настала позоришна приповест о песнику који кроз своје теме, ликове и дијалоге одолева притисцима времена и друштва свикнутог на лажни морал који прикрива силу и насиље. Иако нам је испрва деловао као лик слабог драмског потенцијала, Тмуша се, кроз дубље упознавање, открио као јунак – принципијелан човек чије перо никада није устукнуло пред оружјем.
У моралној снази песничке речи садржи се и наша порука. Упућујемо је својим савременицима – уметницима и културним посленицима који ту реч изговарају, грађанима који треба да је чују, а нарочито онима који просвети и култури додељују преостатке националног дохотка.

Share