ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕК

Трећи позоришни фестивал ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

Добро дошли у позориште

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ 

 

Среда, 6. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

 

Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин

ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕК

епизода 2

Сценарио: Бертолт Брехт

Превод: Слободан Глумац

Режија: Анђелка Николић

 

Сцена и костим: Борис Чакширан

Музика: Драшко Аџић

Музичка сарадница: Марта Ронто

Сценски говор: Милица Јанкетић

 

Улоге:

 

Гали Геј, лучки радник, Ирац: Иван Ђорђевић

Жена Галија Геја: Наташа Илин

Леокадија Бегбик, звана Џингис Кан: Јелена Шнеблић Живковић

Митраљески вод Британске армије у Индији:

Урија Шели: Даниел Ковачевић

Џеси Маони: Стефан Јуанин

Поли Бејкер: Дејан Карлечик

Лице без исправа које постаје Гали Геј: Љубиша Милишић

Наредник Ферчајлд, цивил: Јован Торачки

Продавачице рибе: Сања Радишић, Снежана Ковачев Челар

Избеглице из провинције Сиким: Сања Радишић, Снежана Ковачев Челар

Војници Британске армије: Мирко Пантелић, Звонко Гојковић, Миљан Вуковић

Британска краљица: Весна Варићак

Глас маркетинга Народног позоришта „Тоша Јовановић“: Наташа Луковић

Инспицијент: Јелена Ристић

Суфлер: Ивана Титин

 

Сценска техника

Шеф сцене: Срђан Векецки

Декоратери: Синиша Марков, Мирослав Лекић, Милан Марић, Давор Ристић

Реквизита: Александар Дошен

Светло: Александар Брустул и Томислав Стоиљковић

Тон: Душан Истрат и Александар Ћук

Гардероба: Верона Секач и Цвија Ђуричин

Шминка: Драгиња Пушкарић

Кројачки радови: Аранка Алексић

Столарски радови: Горан Јаначковић

Браварски радови: Дамир Ристић

Фарбарски радови: Мирољуб Милић

 

Под руководством Вилмоша Кашлика

Директорка Позоришта: Ивана Кукољ Соларов

Уметничка саветница Позоришта: Анђелка Николић

Организаторка Драмске сцене: Вера Ђековић

Уредник: Иван Трифуњагић

Маркетинг: Бошко Ђелиловић и Маријана Вујчин

Графички дизајн: Урош Степанов

 

У серији се, уз ауторску музику Драшка Аџића, користе и цитирају британске патриотске и друге песме „Rule Britannia“, „It´s a Long Way To Tipperary“ и „Dirty Old Town“, као и традиционална тибетанска музика.

Серијал је урађен уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Зрењанина

 

Трајање: Сат и 30 минута

 

 

Писац

 

Бертолт Брехт (1898-1956) је био најзначајнији немачки писац драма и позоришни теоретичар 20. Века, песник и прозни писац. Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача епског театра

Створио је утицајну теорију позоришта Епски театар, по којој представа не треба да наведе гледаоца да се емотивно идентификује са актерима радње, већ да у њему изазове рационално преиспитивање и критику онога што види на сцени. Веровао је да катарза емоција оставља публику самозадовољном. Уместо тога, желео је да публика искористи своју критичку моћ да препозна зло у друштву и да га промени.

Да би ово постигао, Брехт је користио технике које подсећају гледаоце да је представа слика реалности, а не сама реалност. То је он звао „ефекат дистанцирања“. Поступци које је користио су: директно обраћање глумаца публици, излагање текста у трећем лицу или у прошлости, гласно декламовање,необични светлосни ефекти, коришћење сонгова.

„Исторификација“ је још једна од његових техника. Наиме, његове драме се често баве историјским личностима или догађајима. Сматрао је да ће публика тако моћи да одржи критичку дистанцу према догађајима и да ће препознати паралеле са социјалним проблемима у савременом свету.

Аутор је бројних позоришних комада међу којима су „Бубњеви у ноћи“, „Човек је човек“, „Опера за три гроша“, „Мајка храброст и њена деца“, „Добри човек из Сечуана“, „Живот Галилеја“, „Кавкаски круг кредом“.

У Брехтове песничке књиге спадају „Аугзбуршки сонети”, „Ноћни логор“, „Поеме из револуције“, „Штефинска збирка“,  „Песме из егзила“… Прозна дела су му „Аугзбуршки круг кредом“, „Разговори избеглица“, „Послови господина Јулија Цезара“, „Рањени Сократ”, „Просјачки роман“, „Календарске приче“.

 

 

Редитељ

 

Анђелка Николић (1977, Смедеревска Паланка) је дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Славенка Салетовића и Љубомира Драшкића, и француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Режирала је представе: „Сам себи жена“ Дага Рајта (Галерија Прогрес, Београд), „Преварени“ по Јовану Стерији Поповићу (Народно позориште Вршац, Сцена на румунском језику), „Вучјак“ Мирослава Крлеже и „Женидба“ Н. В. Гогоља (Народно позориште Кикинда) и „Сутон# Ива Војновића (Битеф театар). Режирала је више радио драма на Радио Београду, по текстовима Владимира Симића, Ива Војновића и Данила Киша.

У Југословенском драмском позоришту режирала је драму Жан-Лика Лагарса „Правила понашања у модерном друштву“.

За представу „Вучјак“ награђена је на Фестивалу класике у Вршцу, наградама за најбољу режију и најбољу представу у целини.

Преводи са француског и енглеског језика.

Члан је уметничке групе „Хоп.ла!“. Уметничка је саветница Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин.

 

О представи

 

Комад се бави судбином једног човека у његовом микро свету у коме су смештени основни чиниоци његове егзистенције, али и тиме како то мало тело и његова породица функционишу у великом систему, у међузависности. Пробали смо све да ставимо у известан однос, онако како је Брехт написао и у том смислу смо верни  тексту. Занимљиво и тужно је што  је данашње време по особеностима политичког система и вредностима доста блиско времену када је текст настао, то је 1926. година. Брехт се у радовима доста бавио капитализмом и фашизмом, везом између та два појма. Данас је на жалост поново актуелан.

У Брехтовој реченици –  „Зна ли се против кога ратујемо, ако нам треба памук онда против Тибета,  ако нам треба вуна против Памира“, срочен је Брехтов однос према историји, према политици, та рационаизација страшне идеје ратовања. Брехт као  узрок свих ратова види економске разлоге што је тачно и у данашњем тренутку. Док сада причамо не знамо колико се ратова у овом тренутку води. Јако је сложено разумети ко против кога ратује, у име чега, али у суштини иза свега стоји производња неких добара и нечија зарада. Потврђује се теза да је човек као појединац немоћан, а да је маса та која прави моћ. То јесте иронично, цинично, али се потврђује у животу.

Анђелка Николић 

 

Реч критике

 

(…) Како је парцелисање поднела структурална целовитост драме? Доста добро, можда највише због тога што епско позориште које Брехт заговара ни не почива на фабуларној и драматуршкој уланчаности и минуциозности. Када је у питања сегмент унутрашње темпоралности и континуитет  каузалности, ствар стоји мало другачије, јер су носиоци драме, идеје и епохе, глумци, у другој „епизоди“ помало и повремено морали да изнова започињу лик, мисао и став, који заступају, по Брехту, режији и сопственом хабитусу. Ипак, они су успели у томе, захваљујући таленту и ентузијазму. Чак им је и редитељка, која је их је претходно довела у искушење, у томе помогла. И трећа упитаност коју намеће зрењанински „ пројекат Брехт“ – да ли је померено тежиште драме изазвало извесну жанровску метастабилност, има два могућа одговора: за познаваце Брехтове поетике и идеологије одговор је – јесте, јер укупан стил другог дела ове драме инклинира ка опорој комедији, што није само по себи мана. Јер је и друга епизода дела „Човек је човек“ као посебан позоришни ентитет успела.

Чак је, овако организована Брехтова драма, можда ефектније поцртала једну од битних значајки овог немачког класика – у другој „епизоди“ јасније се види и доживљава његова теза да су, увек и на сваком месту, па и на Тибету, праве жртве империјалних и осталих милитаристичких „егзибиција“ такозвани мали људи, које сила и моћ тлаче или злоупотребљавају. Наравно, велики драматичар зна, и приказује и показује, да је за праву манипулацију добродошао и кварљив људски материјал. Та димензија ове драме се јасно, симболички, и у детаљу, види у другом драмском фрагменту…

Зоран Славић, књижевник и публициста

 

Позориште

 

Позоришни живот града Зрењанина, некада познатог под именом Бечкерек, односно Петровград, везан је за развој ове уметности код Срба. Захваљујући школама и учитељима ентузијастама, школованим у Европи, почињу да се изводе представе с верском и историјском садржином у којима су играли ученици. Зрењанин је био један од градова у којем је представе изводио учитељ Марко Јелисејић, претеча српског позоришта. Претпоставља се да је захваљујући деловању ове трупе, а почетком 19. века и гостовању путујућих позоришних дружина из Аустрије и Мађарске, те добром економском стању града, настала идеја да се већ 30-их година 19. века изгради и позоришна зграда у Зрењанину.

Данашње, професионално, Народно позориште „Тоша Јовановић“ настало је 1946. године, и у оквиру њега делују две сцене – Драмска и Луткарска. Представе се и даље играју на српском и мађарском језику. У просторијама позоришта делује и мађарско аматерско позориште „Мадач“. Постоји активна сарадња са свим Драмским и Луткарским ансамблима у земљи, али и са театрима у Мађарској, Румунији, Бугарској, Хрватској, Босни и Херцеговини и Албанији.

У ансамблу Народног позоришта „Тоша Јовановић“ играју високообразовани глумци са театарских школа из Београда, Новог Сада и Бања Луке.

Драмска и Луткарска сцена до сада су учествовале на свим позоришним фестивалима у нашој земљи, освајајући значајна признања, а последњих година су гостовале и на фестивалима у Босни и Херцеговини, Мађарској, Албанији и Бугарској.

У зрењанинском театру седам година за редом одржан је Фестивал професионалних позоришта Војводине (иначе најстарији позоришни фестивал у земљи), периодично се одржава и  Фестивал професионалних луткарских позоришта Србије. Поред тога, традиционално се сваке године обележава Дан Народног позоришта „Тоша Јовановић“- 15. октобар – односно Светски дан позоришта – 27. март.

Народно позориште „Тоша Јовановић“ је основао град Зрењанин.

 

www.tosajovanovic.org.rs