МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ

Трећи позоришни фестивал ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

Добро дошли у позориште

 

ПОРОДИЧНИ ДАН

 

Четвртак, 7. јул 2016.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

 

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Бранко Ћопић

МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ

Режија: Марко Манојловић

 

Драматизација: Милица Константиновић

Драматург: Милена Деполо

Костим: Лана Цвијановић

Сценографија: Весна Поповић

Композитор: Владимир Пејковић

Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић

 

Улоге:

 

Бранко Ћопић (старији): Зоран Цвијановић

Јово Скандал: Александар Ђурица

Префект: Андреј Шепетковски

Зора Кутић: Ива Стефановић

Бранко Ћопић (Млађи): Иван Заблаћански

Дуле Дабић: Марко Грабеж

Хамид Рус: Михајло Јовановић

Крсто Бува: Ђорђе Стојковић

Станко Мандић: Никола Ранђеловић

Ранко Мандић: Александар Ристоски

Смрдоња: Матија Живковић

Баја Бајазит: Михаило Глишовић

Сав тај простор: Срђан Ивановић

Инспицијент: Ана Бата

Суфлер: Миљан Миљановић

 

Препоручени узраст: од 8 година

 

Трајање: Сат и 20 минута

 

 

Писац

 

Бранко Ћопић (1915-1984) је био српски и југословенски књижевник. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Почетком 1950-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици.

Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме – приповетке и новеле.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Најпознатија дела Бранка Ћопића су романи: „Пролом”, „Глуви барут“, „Орлови рано лете“, „Магареће године“; приповетке: „Башта сљезове броје“, „Под Грмечом“, „Планинци“, „Борци и бјегунци“; песме: „Мала моја из Босанске Крупе“,

„Марија на пркосима“, „Растанак“, „Болесник на три спрата“, „Пред јежевом кућицом“.

 

 

Редитељ

 

Марко Манојловић (1982, Београд). Студирао је Позоришну режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Славенка Салетовића.

Своју дебитантску представу „Смрт“, по тексту Вудија Алена, режирао је 2005. године, на сцени  Студио Југословенског драмског позоришта. Уследила су представе „Клопка“ (Народно позориште Сомбор), „Три Прасета“ (Позориште „Бошко Буха“ Београд), „Покондирена тиква“ (Народно позориште Кикинда и Београдско драмско позориште), „Без маске“ (Атеље 212 Београд), „У Едену на истоку“ (Белеф, 2007), „Ноћ убица” (Југословенско драмско позориште), „Елинг“ (Београдско драмско позориште), „Лажљивци“ (Градско позориште у Подгорици), „Лепет мојих плућних крила“ (Народно позориште Сомбор), „Небески одред“ (Југословенско драмско позориште), „Свирај то поново Сем“ (Београдско драмско позориште), „Призори егзекуције“ (Народно позориште у Београду), „Миљаковац, то јест Нови Зеланд“ (Мало позориште Душко Радовић), „Все застоњ! Все застоњ!“ (Местно гледалишче љубљанско), „Дневна заповест“ (Београдско драмско позориште), „Крунска 54“ (Представа у стану, самостална продукција), „Само нека буде лепо“ (Југословенско драмско позориште), „Мала радња хорора“ (Народно позориште Суботица), „Ај Кармела“ (Атеље 212 и Гледалишче Копер), „Поштована децо (Мало позориште „Душко Радовић“ Београд) и „Кућа број 8“ (Представа у кући, самостална продукција).

Коаутор је сценарија за филм „Јебо сад хиљаду динара“.

Учесник је борјних фестивала у земљи и иностранству.

Добитник је годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ за 2011. годину.

 

 

О представи

 

„Магареће године“ – прича о пријатељству и вери у једнакост, обојена невиним, младалачким шармом – инсипирисала нас је да се вратимо и њеном творцу, Бранку Ћопићу, једном од највећих дечјих писаца са наших простора. Бранко Ћопић вешто, једноставним и истовремено очаравајућим језиком, описује јунаке једне мале, интерне револуције, још несвикле на друштвена правила, бескрајно искрене и мотивисане само жељом за правдом, преиспитујући тако и властите идеје и уверења. У представи позоришта „Бошко Буха“, Бранко Ћопић је и писац и лик, он је и глумац и дело и једно лепо сећање, саткано од чежњи и смеха старог човека са душом дечака. У сусрету са  својим детињством Бранко нам преноси  властита искуства, пружајући нам могућност да се, уз дозу носталгије, присетимо вечитих истина о сазревању, првим љубавима и толеранцији.

Милица Константиновић

 

 

Велики изазов за мене представља режирање романа „Магареће године“. Наравно, због популарности наслова, осећања целе једне генерације, одговорности према писцу. Али,више зато што тај роман чисто и једноставно говори о заједничкој борби младих људи против неправде која резултира победом. Готово да не може да се поверује из данашње перспективе, условљене познавањем историје народа ових простора. А опет, Бранко Ћопић, те 1960-те, и сам разочаран у власт за коју се пар година уназад борио, пише о тој борби, не као о некој великој муци и страдалништву, него као о нечему што се дешава уз пуно хумора и радости. Дакле, он пише о младим људима пуним поноса, испуњеним љубављу једних за друге и храброшћу да се супротставе неправди, при том не сматрајући себе херојима, него шалећи се успут.

Да ли постоји неко такав више? После рада на овом роману ја верујем. Волео бих да постанем такав… Надам се да ће после ове представе још неко пожелети… Било би добро. Због наше будућности.

Марко Манојловић

 

 

Позориште

 

Прича о Позоришту „Бошко Буха“, као и многе позоришне приче, почиње од Бранислава Нушића. По његовој замисли је, 1937. године настало „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода“. Прва Родина премијера, заказана за 19. јануар 1938. је отказана, јер је тог дана умро Бранислав Нушић. Премијера је одржана 23. јануара, а Позориште је, под руководством пишчеве ћерке Гите Предић Нушић и брачног пара Вукадиновић, пуном паром радило до 1941.

По ослобођењу Београда 1945. оснивачи Родиног позоришта наставили су рад под окриљем Пионирског позоришта, које своје представе изводи у другим београдским дворанама. Ипак, оно је исте године затворено под образложењем да „није педагошки да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције и да је боље да се посвете само учењу“. Тако је Београд остао без позоришта за децу пуних пет година.

Тек крајем 1950. Гита Предић-Нушић успела је да добије сагласност о покретању новог дечјег позоришта. Тако је 13. октобра те године основано Позориште „Бошко Буха“, и деци је враћено право на позориште.

Од оснивања до данас, за тачно шездесет пет година, на нашој сцени одиграно је преко двеста педесет наслова, а кроз нашу салу прошло је преко четири и по милиона деце, њихових родитеља и наставника.

Позориште „Бошко Буха“ има две сцене: Сцена за децу и Вечерњу сцену.

Од почетка рада до данас, основно репертоарско опредељење Позоришта „Бошко Буха“ су бајке и класици за децу. Позориште „Бошко Буха“ прво је и једино позориште за децу које је учествовало и које је награђивано на Стеријином позорју, али и на Бијеналу у Венецији.

Позориште „Бошко Буха“ се, осим деци, обраћа и младима који су као циљна група прилично запостављени на културној сцени Београда. Класици попут Шекспира, Бихнера, Брехта, Нушића и Стерије, али и савремени комади за младе били су заступљени на Омладинској сцени, затим сцени Код коња, а данас на Вечерњој сцени.

Позориште које забавља, позориште које узбуђује, позориште које буди, све су то лица позоришта која желе да представе њиховој младој публици.

 

buha.rs