- This event has passed.
ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА
11. јула 2016. у 20:00 - 21:50
Događaj Navigation

Трећи позоришни фестивал ТЕАТАР У ТВРЂАВИ
Добро дошли у позориште
ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ
Понедељак, 11. јул 2016.
Мали град Смедеревске тврђаве у 20.00 сати
Крушевачко позориште – Центар за културу „Вук Караџић“ Лозница
Добрица Ћосић
ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА
Драматизација: Бранислав Недић
Режија: Славенко Салетовић
Сценографија: Ирена Кукрић
Костимографија: Лара Поповић
Сценски говор: Андријана Виденовић
Сценски покрет: Вера Обрадовић
Дизајн звука и тонски ефекти: Стјепан Крушељ
Драматург: Марко Крстић
Организатор: Јована Стојковић
Улоге:
Доктор Михајло Радић: Марко Живић
Олга Катић: Биљана Николић
Милена Катић: Милица Томашевић
Мајор Гаврило: Небојша Вранић
Радојко, посилни: Дејан Цицмиловић
Милоје Дачић: Ненад Станојевић
Тола Дачић: Бојан Вељовић
Богдан Драговић: Милан Поповић
Доктор Симић: Урош Милојевић
Доктор Паун Алексић: Матија Ристић
Доктор Хиршфелд: Никола Ракић
Душанка, болничарка: Јелена Орловић
Рушка, болничарка: Марија Видаковић
Прота Божидар: Никола Пантовић
Надежда Петровић: Марија Кнежевић
Војвода Живојин Мишић: Милија Вуковић
Доктор Винавер: Никола Пантовић
Санитетски пуковник: Никола Пантовић
Риста-рањеник: Предраг Миленковић
Сибин-рањеник: Богдан Милојевић
Величко-рањеник, Човек 3, Војник: Момчило Радосављевић
Инспицијент: Душица Вуковић
Суфлер: Александар Вуковић
Трајање: Сат и 50 минута
Писац
Добрица Ћосић (1921-2014) је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Од самог почетка учествовао је у догађајима везаним за Други светски рат. Ћосићев роман „Далеко је сунце“ објављен 1951. године показује којим је путем кренула књижевност тог времена. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Роман „Корени“ Ћосић је објавио 1954. године. То дело стоји на почетку целе једне епопеје коју је Ћосић успео да исприча у низу романа следећих деценија. О догађајима у Другом светском рату говориће и у роману „Деобе“ објављеном 1961. године. После „Деоба“ следи циклус романа „Време смрти“ – 1972. године излази прва од 4 књиге; овај циклус се бави догађајима везаним за Први светски рат. Ћосић ће 80-их година објавити циклус „Време зла“ који обухвата три обимна романа (Верник, Грешник и Отпадник). У овом циклусу писац прати догађаје између Првог и Другог светског рата. Средином 90-их година појављује се дело „Време власти“, након Ћосићевог активног учешћа у власти.
Ћосић се приближио тематици историјског карактера као модерни романописац, користио је унутрашњи монолог и монолог тока свести, а уносио је и научну грађу у дела.
Редитељ
Славенко Салетовић (1948, Високо, ФНР Југославија). Академију за позориште, филм, радио и телевизију уписао је 1968. године у класи професора др Хуга Клајна. Дипломирао је, са највишом оценом, у класи професора Димитрија Ђуровића 1972. године.
Сезоне 1973/1974 био је стални редитељ Драме Српског народног позоришта у Новом Саду. Изабран је за асистента на Факултету драмских уметности у Београду априла 1974. да би, напредујући кроз звања, 1991. године био изабран за редовног професора.
Дугогодишњи је шеф катедре за Позоришну и радио режију. У два мандата биран је за продекана Факултета драмских уметности у Београду. Обављао је функцију проректора Универзитета уметности и актуелни је председник Савета Универзитета уметности у Београду. Добитник је Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду (2009).
О представи
Шта би то могао да каже редитељ представе „Ваљевска болница“ настале по једном од делова романа – саге „Време смрти“, Добрице Ћосића?
- Прво да призна да се никада не би усудио да Буде Бранислав Недић, аутор драматизације. Наћи се разапет између моћне Ћосићеве литературе, садашњег животног и театарског тренутка, амбициозности редитеља и ништа мање захтевности носиоца главне улоге Марка Живића, дискретне и убитачно тачне корективне строгоће драматурга Марка Крстића, изузетног познаваоца Ћосићевог опуса. Радити верзију за верзијом драматизације, у увек закучастом ребусу претакања велике прозе у позоришно дело, а истовремено кормиларити огромним, сложеним и по сегментима нестабилним трочланим копродукцијским позоришним пројектом и, без лажне скромности, успети у свему томе!
То се редитељ никад не би усудио!
- Друго, да призна редитељ, да је као ретко до сада, био омогућен да се бави својим изворним послом-режијом. Продукциони, организациони, технички, термински, па и финансијски проблеми пројекта били су муњевито, тихо, мађионичарски избалансирани и безболно решавани,тако да се многобројни ауторски ансамбл могао у потпуности посветити стварању представе.
- И најважније признање: Од највеће бојазни у почетку рада на пројекту, а то је разнородност поделе по искуству и афирмацији. Стављањем у исту процесно-креативну раван бардова српског глумишта, искусних и даровитих чланова крушевачког ансамбла и младих, неискусних јуришника дипломаца и студената Факултета драмских уметности Приштина- Звечан, дошло се до амалгама, нуклеарног језгра и извора неисцрпне енергије представе „Ваљевска болница“.
- Не признајем више ништа! Чак ни то да сам заволео Крушевачко позориште, то су ствари које се не признају и не мешају са послом!!!
- А то да ме нико не тера да проговорим о теми, значају, националној емоцији и метафоричности саме „Ваљевске болнице“? И то је логично! Представа тежи да додирне висину, снагу и значај историјског збивања у данима Великог српског помора 1914. и 1915. године. Да ли успева у томе. Па да погледамо…
Славенко Салетовић
Ово је пургаторијум српског народа, прича о очишћењу испричана кроз судбину једног човека – каже за „Новости“ режисер Салетовић. – Када сам после дужег времена поново прочитао дела „Време смрти“, схватио сам да Србија има антиратног књижевника у правом смислу. Верујем да смо урадили представу какву је Ћосић заслужио, модерну и пријемчиву која се тиче свих Срба и свих људи.
– Сећам се добро да су „Корени“ имали 80 извођења, чак 50 у полусезони – напомиње Недић. – „Ваљевска болница“ је представљала још већи изазов. У питању је роман који се базира на унутрашњим монолозима јунака. Отуда смо осмислили готово антички комад, универзалну причу о јунаку који долази у једну болницу коју окреће наглавачке, и заједно са својим сарадницима из ње излази као победник. Побеђује, али то плаћа највећом ценом, животом.
Позориште
Професионално народно позориште у Крушевцу, званично основано 1946. године, има дубоке корене у аматерским, радничким, омладинским и сталешким „ад хок“ ансамблима… Стотину година театарских збивања спонтано или систематично неговали су глумачке личности и сценске уметнике који су на велика врата улазили у престоничке, београдске театре. Педесет година пре отварања професионално театарске куће у Крушевцу, у високом позоришном лицеју београдском, завршиће брилијантном дипломом највећа легенда крушевачке Талије под Багдалом – Бора Михајловић. Из његовог „шињела“ изаћи ће прворазредни српски драмски глумци: Рада Савићевић, Михајло Паскаљевић, Миодраг Петровић Чкаља, Ђуза Стојиљковић, Ташко Начић…
У првом периоду свог бивања и делања, Народно позориште у Крушевцу ради на професионализацији позоришног чина, на академизацији театарског стила у позитивном смислу те речи. Ансамбл је састављен од врло различитих уметника неједнаких стилских облика и обличја. Репертоар је класично домаћи са неколико руских драматичара у аури соцреалистичке „неконфликтне“ драме. У другој етапи Народно позориште у Крушевцу приближиће се респектабилном драмском опусу савремене европске и домаће драме: Кокто, Шо, Тенеси Вилијамс, Гогољ, Стерија, Нушић, Крлежа, Брешан…Трећи круг крушевачког репертоара, од 1986. до данас са артистичком вољом за променом и узлетом обележиле су драме Бена Џонсона, Голдонија, Александра Поповића, Јонеска, Душана Ковачевића… Радо бисмо рекли да је Крушевачко позориште почело, развијало се, узлетало и гибало се, да би и данас живело као театар који игра аутентични, домаћи и страни класични репертоар и оне комаде и фарсе из наше савремености, чија је вредност већ проверена или се, тек, проверава, данас и овде.
Крушевачко позориште је данас једна од водећих уметничких кућа у нашој републици.
www.krusevackopozoriste.com
Центар за културу „Вук Караџић“ у Лозници основан је Одлуком Скупштине општине Лозница 1998. године за обављање делатности из области културе, просвете, музеја, галерија, збирки, заштите културних добара, природних и других знаменитости. Центар за културу „Вук Караџић“ је установа која својим делатностима обухвата више сродних дисциплина чија је основна мисија дифузија културе и подстицање културног стваралаштава као и сакупљање, чување и излагање предмета које одражавају живот локалне заједнице. У оквиру Центра за културу „Вук Караџић“ раде Музеј Јадра, Стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, Вуков дом; уједно Центар за културу управља знаменитим местом Тршић и спомен комплексом Текериш. Што се образовне делатности тиче у оквиру Центра за културу организује се стручно оспособљавање за многа занимања и ради образовни центар Универзитета „Џон Незбит“ из Београда.
Поред редовних месечних програма намењених најширој публици Центар за културу организује и реализује следеће манифестације: Вуков сабор, Ђачки Вуков сабор, Дане Јована Цвијића, Мићине и Верине дане, Свет жена.
www.ckvkaradzic.org.rs






















